Srce moje malo
U VAZDUHU · kolumna

Možda nikada ne biste rekli, ali ako bih morao da budem baš onako iskren, ja sam lako zaljubljive prirode. Iako na prvi pogled mogu da delujem strogo, nedostupno i u očima drugih ledeno kao planinski izvor, realnost je sasvim drugačija. Poput stidljive devojčice na velikom odmoru koja stoji sa strane i gricka Smoki, u roku od nekoliko sekundi može da me pokosi samo jedan uzvraćeni pogled. Znam, mnogi bi rekli kako je to jedna divna osobina, međutim u ovim godinama kada bih trebao da razmotrim korišćenje antirida ili kupovine namunjene vespe, takva stanja mi sve teže padaju na srce.

Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Voz se kreće skroz polako, kao po jajima, jer rekonstruišu prugu. Dok slušam muziku, mogu na miru da gledam kroz prozor. U tom blagom kretanju, mile i promiču ogromna namrštena lica koja vas fiksiraju pogledom s bilborda pokraj puta. Čini mi se da marketing više nikome ne želi da proda sreću ili zadovoljstvo, danas je očigledno važno da se skupa jakna ili parfem predstavi kroz napaćeno telo i depresiju u očima. Ružnoća je na neki način ušla na velika vrata, pod izgovorom da je teror lepote dugo trajao, tako da sada živimo u mračnoj eri u kojoj uglavnom dominiraju agresija, kvazi individualizam i različistost koja se ogleda u tome da na kraju svi izgledaju isto.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mi se doslovno muti pred očima, ali i dalje dobro vidim. Doduše, vidim sve: i ono što treba i ono što ne treba, pa se posle pravim da nisam video. Često me plaši dokle seže moj pogled i uopšte ne znam kako je to moguće, ali eto, imam sposobnost da primetim sve. Od malena je tako, sedim i posmatram šta drugi rade. Ne učestvujem, već stojim sa strane i razmišljam zašto to rade. Tako je i danas kad sam malo veći, sa pićem u ruci, uvek gledam sa strane, da drugi moraju da me opomenu da sam preterao.

Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože
25A_0160
U VAZDUHU · kolumna

Prvi put u životu ulazim u Bundes banku. Sve što znam o njoj je taj neustrašivi naziv za koji sam čuo još kada sam bio mali. Stalno se među odraslima provlačilo to ime, više ne znam ni zašto, a danas ja stojim ispred njenog ulaza. Razlog mog dolaska uopšte nije tako spektakularan, jer sam krenuo da rasitnim novac, iz nekog razloga velike novčanice su ovde poput belog luka za vampire. Iskren da budem, odnos prema novcu je u Nemačkoj dosta čudan. Imam neki blagi utisak da se svi plaše keša, kao da je bolje da niko nikada ne vidi pare koje troši, a sa druge strane kada negde izvadite karticu, zakolutaju očima.

Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno bob-dylan-2549292_960_720 Ispovesti uživaoca pop kulture: Bob Dilanova električna gitara i ja
13A_0172
U VAZDUHU · kolumna

Uvek sam voleo da slušam šta drugi ljudi govore. Nisam od onih koji mogu da začepe uši, budu prisutni, a da im uđe na jedno, a izađe na drugo uvo. Naprotiv, šta god se valja za stolom, ja pažljivo pratim, kao da je pitanje života i smrti. I uopšte nije važno kakva je vrsta razgovora, da li mi neko prosipa neke gluposti ili zaista nadahnuto i pametno govori, ja sve upijam. Kasnije, ako to neko hoće, mogu da ponovim u tančine, od tačke do tačke šta je ko rekao. Nekada sam to smatrao svojim talentom, posebnom vrstom moći, međutim danas me to jako umara, jer shvatam da sam u međuvremenu postao tarapeut amater. Onda tako, poput đubretara tuđih duša, lunjam gradom i na svoju ruku pokušavam da saniram tuđe probleme i začepim mesto odakle kulja kanalizacija frustracija.

100024520034 Prozor u dvorište: Konji koji jure Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak
100024520034
U VAZDUHU · kolumna

Napolju je trista stepeni i onako vlažno do koske, znate ono kada se neprekidno osećate lepljivo i prljavo. Sedim u frizerskom salonu i čekam svoj red. Dok mi jedan od momaka posvećeno pere kosu, žmurim i pokušavam da se nekako saberem. Kroz glavu mi prolazi baš svašta – od toga da ću živeti srećno do kraja života do nekih odvratnih slika da ležim na onkologiji i nema mi spasa. I tako, u ritmu agresivne muzike koja dopire sa zvučnika, salonom se šetaju neki uber cool ljudi, izgledaju krajnje nedodirljivo i kao da bog zna šta rade u svojim životima, otvaram oči i shvatam koliko uopšte više nemam potrebu da se takmičim. Niti da odmeravam snage sa drugima. Koliko me samo zanima da se ne pomeram s mesta. Onako, narodski rečeno, ravno mi je do Kosova. Neki bi rekli da ravnodušnost ne vuče na dobro, međutim, živimo u takvom vremenu da s lakoćom možete biti stavljeni pod opaku sumnju okoline samo ukoliko u jednom trenutku poželite da ne želite ama baš ništa.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Pritisak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: No filter
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Već nekoliko dana uzastopce gledam odlomak iz filma „U raljama života“, u kome Mira Furlan strasno jedne krem šnitu i objašnjava Štefici Cvek kako mora da promeni svoj stav u životu i kako je od svih lekcija najvažnija ona da mora po svaku cenu bude ve-se-la. Kako god dan da počne, dobro ili loše, uz doručak ili užinu, ja hipnotisano gledam taj genijalni isečak ponovo iz početka diveći se svakoj reči koja se izgovara u tom neverovatnom remek-delu Rajka Grlića i Dubravke Ugrešić. Čak i posle toliko godina, pardon, više decenija, kao i sve genijalne i večne stvari, svaka misao ili rečenica mogla bi da bude aktuealna i dan danas.

Pučina I.Tokin Ivan Tokin: Bez panike Sonic Youth Ispovesti uživaoca pop kulture: Sonic Youth i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kada ne znam šta da radim i kako da se rešim nedoumica iz glave, onda se besciljno šetam. Lutam tako ulicama, gubim se namerno, zavlačim se tamo gde nikada ne bih otišao. Na taj način imam utisak da se provetravam. U momenetima kada mislite da više ništa ne može da se reši iz ukrštenice, a ostalo je još puno praznih polja, međutim ne ide, ništa više ne znate da odgonetnete. Doduše, meni je baba uvek govorila, ne odustaj tako lako, ne gledaj odmah u rešenje pozadi, pomuči se. Malo odovud, malo odonud i ispuniće se. Ali, moram da priznam, uvek sam na kvarno gledao u rešenja, čim bi ona bar malo skrenula pogled. Šta ću, prečice su mi u prirodi.

Munje Nikad domaćica: Ludilo Burna tišina - Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Burna tišina
Burna tišina - Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Svakog jutra ulazim u isti broj voza, na istoj stanici. U proseku čekam tri minuta da prevoz dođe po mene i da iznova zakoračim u realnost. To je onaj momanat kada svi putnici sa platforme prelaze u novu dimenziju, vagon koji ih odvozi u pravcu bezgranične rutine koju obavljaju svakog dana. Za neke je to posao od devet do pet, za neke odlazak na fakultet, lokalnu cvećaru ili poseta frizeru, a za većinu njih, vraćanje iz noćnog provoda. Berlin zaista živi 24 sata i skoro da se ne prepoznaju smene dana i noći, jer ako bi vam odeća bila odrednica za to, ovde ne biste znali u kom delu dana se nalazite.

Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Čim otvorim oči, strah me je. Tako je verovatno i vama. Ne verujem da nam se nešto mnogo razlikuju životi. Doduše, neko se plaši za milione, a neko kako će da preživi do kraja meseca. Emocija je u suštini ista, samo što su nam drugačiji prioriteti. Međutim, količina energije koju insvestiramo i gubimo je zapravo jednaka. Vreme je postalo tako naporno, ne samo što se ne zna koje je godišnje doba, već što niko ne zna šta ga čeka sutra.

Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Koliko volim da odem iz grada, čisto onako da mi guzica vidi put. Najviše se radujem kada putujem bez ikakvog razloga i sa malo prtljaga, samo tako da se dokopam neke druge dimenzije i vidim meni drage ljude. Doduše, ja to ubrajam u kategoriju „razlog“ mnogo više od bilo čega. Uverio sam se miljardu puta da su ljudi najčešće mnogo zanimljiviji, čak i oni najgori primerci, od arhitekture, muzeja i prodavnica visoke mode. Kada tako padnete na nečiju teritoriju, ničim izazvani, i udahnete tuđi sadržaj poput koncetrisano čistog vazduha sa Alpa, dobijete sasvim sigurno još nekoliko godina života.

Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno Kalifornija Gistro priče: Kalifornija
Levo-desno
U VAZDUHU · kolumna

Pre neki dan sedim s nekim nepoznatim ljudima, prvi put ih vidim u životu, doduše fini primerci ljudske vrste. Ono što babe kažu „vaspitana deca“. I tako razgovaramo, ćaskamo, razmenjujemo neke rečenice, opipavamo frekvencije jedni drugima, sve do trenutka dok jedna od osoba ne pomene da danas nije otišla na rođendan prijatelja, jer je zabava povodom toga iznenadno otkazana. Ništa to ne bi bilo toliko čudno, svašta se danas dešava, međutim razlog zbog koga se nisu punile čaše džin tonikom i đuskalo do jutra bio je zapravo tinder „date“.

Kalifornija Gistro priče: Kalifornija Alpi Žena na ivici nervnog sloma: Sezona intenzivnih doživljaja
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

„Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.“
-Duško Trifunović

Čudno je kako se sve brzo zaboravlja. I nisu to samo ružna sećanja kojih više niko ne želi da se seća. Dok se okreneš jednom, prođe vreme, kao da je juče bilo, a ono prošlo je samo deset godina. Neverovatno je kojom se brzinom sve odvija i šta može da se desi u samo jednom danu.

Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti Foto by Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dva lica stvarnosti
Foto by Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dosta je poznato koliko ja mogu da fantaziram. I nije to od juče, ima tome. Ako se dobro sećam, moj život van realnosti počeo je negde dok sam za vreme rata u Bosni živeo bez roditelja. Umeo sam tako satima da se igram sam sa sobom i da izmislim šta god mi padne na pamet. U stvari, šta god nisam imao, mogao sam da izmaštam. Znam, zvuči magično, međutim to je počelo da me ometa u poslednje vreme.

Beograd Gistro priče: Da je Duško Radović živ… Bamija Marija Ratković o svemu: Potpuno neprecizan recept za bamiju
Prozor u dvorište Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Postoje neka mesta koja vam se podvuku pod kožu, onako podmuklo i neprimetno, a da to možda i niste želeli. Ne znam kako je sa vama, ali meni se to dosta često dešava. Na primer, takav je moj odnos sa Hamburgom, gradom na severu Nemačke, iako ne znam gotovo ništa o tom mestu. Niti me interesuje da znam. Dovoljno mi je što ima nešto u vazduhu što mi se dopada. Ne mogu baš da objasnim šta je to, ali jednostavno osećam da je drugačije nego na drugim mestima. Možda su u pitanju ljudi, istorija ili nešto treće, ne zanima me, jednostavno lepo mi je tamo. Ponekad me i plaši taj grad, ali čak mi se i to sviđa.

Tišina me je zamalo ubila Siroti Mali Ratovi: Tišina me je ubila, zamalo Biblioteka Ljiljan Žena na ivici nervnog sloma: Biblioteka Ljiljan