Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Ne spavam kako treba skoro već tri dana i imam utisak da lagano počinjem da ludim. Nije ni čudo što je nespavanje jedna od osnovnih metoda mučenja po zatvorskim ćelijama. Sada mogu da shvatim da se sve lako prizna ukoliko ne sklopiš oči bar 48 sati.

Zapravo, nije da me nešto mori ili da imam nečistu savest, već samo taj bol u ruci, konstantno me seva, od ramena na dole, prema laktu. I tako, poput neke babe u banji, pokušavam na sve načine da pomognem sebi, međutim ništa – bol ne odlazi.

Jutro Skoča Gistro priče: Pokvareni autobus Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Čega ćemo da se sećamo?
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uglavnom ne verujem kada ljudi kažu da su nostalgični, jer nikada nisam do kraja znao šta to znači. Možda je to zbog toga što nikad nisam imao zbog čega da budem setan, jer sam ranije samo želeo da mi se roditelji vrate živi iz rata. Nije mi nedostajalo ni obdanište, ni škola, ni park, bilo mi je potrebno samo da ponovo budemo na okupu i jedemo supu.

Cirkus Gistro priče: Cirkus Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Svetlo u tami
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Kasnim, iako to nije moj stil, ali nekada čovek ne može da predvidi koliko mu treba od tačke A do tačke B, pogotovu ako je u nepoznatom gradu. Doduše, prevoz u Berlinu radi besprekorno i teško da možete baš da se vadite na to, ukoliko niste stigli na vreme. Osim toga, računate da je subota veče i da su svi već popili bar dva alkoholna pića i da mogu samo da se obraduju kada vas ugledaju.

Ivan Tokin Ivan Tokin: Zamalo Gistro priče Gistro priče: Čega se plašim?
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

U inostranstvu postoji neki miris koji me uvek podseća da nisam u svojoj zemlji. Ne mogu da objasnim odakle on potiče, jer ga pronalazim na različitim mestima. Nekad mislim da to „nešto“ dolazi od pragova u metrou, a nekad da je to prosto samo neki od intenzivnih začina indijske, sirijske ili azijske kuhinje. Međutim, mislim da je sve to izmešano i da se pretvorilo u samo jednu aromu, jedan vrtlog hemijskih jedinjenja, koji tako slobodno kruži vazduhom. Shvatio sam: to je miris tuđine. Miris koji ne postoji kod kuće. To je zadah koji ne poznajemm, miris koji postoji samo tu.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ništa ne razumem Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dosta dugo sam mislio da znam šta znači biti stranac, međutim prevario sam se. Činjenica da sam neretko menjao mesta boravka i selio se sa kraja na kraj zemlje, izgleda nije značila ništa, dok nisam kročio na teritoriju u kojoj ne razumem ništa – natpise na radnjama, dijaloge u gradskom prevozu, obaveštenja koja dolaze sa zvučnika. Osećaj je gotovo identičan onom kao kada zaboravite pin kod kreditne kartice, a novac vam je potreban istog trenutka, međutim ukoliko ne znate te četiri magične cifre, možete do sutra da stojite ispred ATM mašine.

Devojka sa Autokomande Gistro priče: Devojka sa Autokomande Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Sinegdoha
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Uvek sam mislio da je ona izreka „pazi šta želiš, možda da se i ostvari“ žešća budalaština. U stvari, nikada nisam dovoljno verovao da je moguće da ako nešto poželiš tek tako, da se onda to i zaista dogodi. Nisam se molio bogu, niti sam turao želje u teglu, samo sam ponekad maštao. Međutim, izgleda da može. Ne znam koliko se sećate opisa ispod moje fotografije, nastalog na početku ove rubrike koju čitate, ali pored osnovnih biografskih podataka pisalo je da autor još uvek živi u želji da zauvek ode odavde. Ne znam da li će biti zauvek, nikada ne reci nikad, ali došao je trenutak da odlazim iz ovog grada. Zaista. Za nekoliko dana, sedeću u avionu na sedištu do prozora, na letu koji ide u jednom pravcu. Bar za mene.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Taranto Kajgana Ivan Tokin: Vernik
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam koliko sam puta do sada čuo onu rečenicu: Bože, šta ti je život? I stvarno, bez obzira na sve ove bizarne okolnosti pod kojima živimo danas, u našoj zemlji, kakva god da je, život je magičan i tragičan, da ne kažem, život je čudo. Sva sreća pa se mozak trudi da zaboravi sve ono ružno, odvratno, potresno, uznemiravajuće, traumatično. Sve ono što nam se dešava dok pokušavamo da stvorimo uslove da budemo srećni i ispunjeni. Da nas ništa ne žulja u cipelema u kojima koračamo tempom koji nam prija.

Decu ne donose rode Gistro priče: Decu ne donose rode Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vreme koje se topi
Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Sedim u čekonici pred ukrcavanje na let. Noć, koja iz dana u dan, sve više skraćuje dan, uveliko je pala. U vazduhu se, pored teških parfema putnika, oseća dolazak jeseni i početak škole. Sinonim za melanholiju – prvi septembar – dan sve postaje teško i tromo, momenti kada znamo da je odzvonilo letnjim avanturama, golim ramenima i spavanju do kasno.

Gistro priče, Skoča Gistro priče: Zašto svi odlazimo u tri lepe? Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane
Pamtim samo sretne dane
U VAZDUHU · kolumna

Često sam se selio i menjao gradove. Taman kada bih se navikao na jedan, morao bih da se prilagođavam nekom drugom gradu. U selidbama se toliko toga izgubi, zagubi, ostavi, međutim prednost odlaženja leži u tome da jako brzo naučite šta je najvrednije u vašoj celokupnoj imovini. Na kraju, kada sve sumirate, otvorite kutije u kojima uvek nešto nedostaje, ostaju vam sećanja, koja vam zapravo niko ne može ukrasti.

Gistro priče, foto: Vladimir Skočajić Skoča Gistro priče: Gde su ti snovi, dječače? Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav
Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Na neki perverzan način volim svadbe i sahrane. Ponekad mi se čini da su to jedini događaji kada su ljudi, uprkos osmišljenoj koreografiji i svim pokušajima da prikriju pravu sliku stvari, zapravo najiskreniji. U gotovo neprimetnom govoru tela, osmesima i suzama, zapravo izbija onaj pravi život. Čak ni tone šminke i želja da sve izgleda beskrajno bajkovito na Instagram profilima svih zvanica i gostiju, ne može da prikrije ono što se godinama taloži ispod tepiha.

Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite
Nikad nije ono što mislite
U VAZDUHU · kolumna

Nikada nisam bio preterani ljubitelj vizuelne umetnosti. Doduše, često u galerijama i muzejima savremene umetnosti nisam ništa razumeo, a nije da nisam pokušavao da dam priliku umetničkim radovima da me zavedu. Međutim, savremena umetnost već duže vreme, rekao bih, pati od nekakve prostačke pretencioznosti, zbog koje najčešće ispašta krajnji potrošač, prosečni posmatrač, kao što sam i sâm.

Foto drveća Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drvo cat-233367_960_720_cover Ivan Tokin: Rutina
Atelje 212 (foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Kada sam došao u Beograd 2001. godine nisam znao skoro nikoga. Sada znam dosta ljudi. Baš dosta, možda i previše. To je možda najveći kapital koji imam, pored uspomena koje čuvam u glavi. Sećam se dobro, došao sam vozom, kušet kolima sa šest ležajeva i pentijumom četvorkom u krmači. Kada sam sišao na železničkoj stanici, bilo je prelepo, septembarsko jutro, najlepše godišnje doba u ovom gradu.

Gistro priče Gistro priče: Najlepša devojka u Marinkovoj bari Stari Beograd (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Da li postoje stvari koje (više) ne postoje?
Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović)
U VAZDUHU · kolumna

Prošle nedelje sam proslavio 35. rođendan. Da budem iskren, zbunjen sam i kao da ne mogu da objasnim kako se zapravo osećam. Kao da ja više nisam ja, kao da sam postao neko drugi. Imam utisak da sam iz jedne kože ušao u drugu, tako nekako. Manju majicu, zamenio većim brojem. Kada sam otvorio oči tog jutra, pomislio sam, dobro je, još uvek sam živ. Nisam neki ljubitelj svojih rođendana, to je poznata stvar, mada se ne plašim starenja i naboranog čela. Šta više, otkad sam se rodio, jedva sam čekao da omatorim. I reklo bi se, želja se ostvarila. Odrastao sam.

Zeleni venac (foto: Skoča) Gistro priče: Sjaj i beda Zelenog venca Draga Nadice Apolitični Jure Draga Nadice: Predaja bez borbe