Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Došao je onaj period godine kada svakodnevno moram da mažem kremu za ruke, kako mi ne bi bile kao u kakvog nadničara. Došla je jesen. Uzela sam kremu od ružine vodice, a onda mi je iz ruku od glicerina ispao njen poklopčić, mali i ružičasti. Otišao je negde ispod police za knjige. Sagla sam se, ali tamo ga nije bilo, kao ni ispod kreveta. Kako je moguće da nešto tako upadljivo ne mogu da vidim?

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izvučeno iz konteksta Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam zašto, ali uvek mislim da se ljudi susreću s razlogom. Čak i kada tako ne izgleda, onda kada mislimo da nema nikakve veze što smo se očešali o nečije rame ili se slučajno sudarili pogledom, čak i tada mislim da postoji neko značenje. Svaki čovek u našem životu dolazi s razlogom, nije to samo puka scenografija, statiranje ili propratna zabava, pojava drugih živih bića u našem univerzumu samo je način da nam se nešto kaže ili prikaže za ubuduće. Pripišite to fatalizmu ili budalastoj infantilnosti, idealizaciji ili umišljenosti, ali želim da verujem da je i jedan običan, neobavezni smešak u mimohodu neki znak iz kosmosa.

Pasulj u grmlju Ivan Tokin: Doručak _17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav
Pasulj u grmlju
U VAZDUHU · kolumna

Danima sam želeo da jedem čorbast pasulj sa suvim rebrima, možda i mesecima. Bilo je leto i kao nije vreme za suvo meso, život mi je ovog leta bio takav da nikako da uhvatim trenutak da skuvam taj pasulj a plašio sam se kafane, znam nekoliko kafana gde je uglavnom dobar ali nije mi se kockalo sa rasploženjem kuvara, mogućim propustima u kvalitetu mesa, količinom zaprške i takvim stvarima, pa se taj prvi pasulj posle dugačke pauze odlagao u beskonačnost.

_17_0091 Prozor u dvorište: Ko živ, ko mrtav kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja
_17_0091
U VAZDUHU · kolumna

Ne znam da li vam je odnekud poznat taj osećaj, ali to je ono kada mislite da više ne postojite, da vas nema, ali i dalje dišete i čujete otkucaje srca. Dosta je čudno, moram reći, jer to dolazi uglavnom iz glave, odjednom, kao da ste sami sebi zaustavili vreme, bez pitanja i imate utisak da se ništa ne pomera, osim ljudi oko vas. Meni se ponekad dešava da tako danima lutam ulicama i mimoilazim se s prolaznicima, umišljen da snimam sopstveni film, bez da imam osećaj da su oni zaista živi, poput nekih statista koje je neko poslao meni u susret, samo da bih imao utisak da se život i dalje odvija. Ponekad se uplašim da nisam zaista odlepio i otišao u drugu dimenziju realnosti, a ponekad mi zaista prija to stanje kada su sva osećanja stavljena na „mute“ dugme, da ne moram više ni o čemu da razmišljam.

kud idijoti Ispovesti uživaoca pop kulture: KUD Idijoti i ja Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla
kud idijoti
U VAZDUHU · kolumna

Zašto volim KUD Idijote?
Zato što ceo život čekam da mi neko postavi pitanje koji je najbolji jugoslovenski bend, a ja da se tobože iznenadim i isfoliram kako, eto, nisam puno razmišljao na tu temu, pa da onda, ipak, duboko udahnem i započnem svoj usmeni referat “Pazi, to je vrlo zajebano pitanje. Mogu ti odgovoriti na makar pet različitih načina. Recimo, ako gledamo po političkom i društvenom značaju, kao i po količinama kolektivnih emocija koje njihove pesme nose sa sobom – emocijama koje su nas definisale, svejedno da li zahvaljujući ili uprkos njima – Bijelo dugme je neosporno najveće.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Smrt nema druga posla Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu
Prozor u dvorište
U VAZDUHU · kolumna

Siguran sam da nema prikladnije literature za let avionom od poslednjeg romana Frederika Begbedea „Život bez kraja“. Dok stjuardese sasvim beživotno pokazuju kako se možemo spasiti od eventualne nesreće, lagano upijam rečenenice ovog šarmantnog francuskog pisca koji ovoga puta studiozno na sasvim zabavan način preispituje naš strah od smrti. U poslednje vreme, tako niotkuda, počinju da mi se javljaju morbidne misli „šta bi bilo“ ako bi me baš sada udario autobus ili ako bi se voz u kome se nalazim sudario sa drugim vozom.

Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat
Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu
U VAZDUHU · kolumna

Saobraćajni špic u Ostinu. Hiljade vozila se vuku brzinom puža zaglavljenog u živom blatu. Za razliku od Beograda, autobusi u špicu nisu toliko puni. Ovde se gotovo svi voze kolima. Sve je napravljeno da svako ima svoj auto. Ako četvoročlana porodica ima tri auta, to znači da je četvrti na popravci ili jedno dete ima manje od 16 godina.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim
Ana Vučković
U VAZDUHU · kolumna

Negde u ovo vreme prošle godine za venčanje smo od drugarice muž i ja dobili peščani sat. Bio je to mali, u potpunosti staklen, simboličan, a elegantan ukras za policu sa knjigama. Zašto kažem bio? Već prve nedelje desilo se da mi, dok sam brisala prašinu uramljena stona grafika, takođe svadbeni poklon, padne pod nezgodnim uglom na donju policu i čukne peščani sat. Staklo je napuklo, pokuljao je pesak i za desetak sekundi se napravila fina gomilica. Plažica. Nešto peska je palo i na parket.

Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim Foto: Boston Herald Ispovesti uživaoca pop kulture: Morphine i ja
Foto: Boston Herald
U VAZDUHU · kolumna

Silno je, barem tako kažu, Nila Janga pogodilo to što je Kurt Kobejn u svom oproštajnom pismu citirao baš stih iz jedne njegove pesme. Znate već tragični epilog jedne od najvećih rokenrol priča – petog aprila 1994. Kobejn je pucao sebi u glavu, a u pismu koje je ostavio, između ostalog, stajao je i Jangov stih u kome se veli da je „bolje izgoreti nego izbledeti“. Nil Jang je kasnije čak objavio album „Sleep with Angels“ posvećen stradalom distorziranom pesniku, ali to je neka sasvim druga priča. Ovde ćemo se zadržati na citiranom stihu koji precizno sažima jedan od ključnih arhetipa rokenrola – arhetip o prerano otišlom, „izgorelom“ geniju.

Panetone Žena na ivici nervnog sloma: Pan(e)tone Srce moje malo Prozor u dvorište: Srce moje malo
Panetone
U VAZDUHU · kolumna

Uvek se ismejem kada se setim koliko se divni pokojni Voki Kostić u svojoj emisiji nervirao što ljudi mešaju tatar, tartar i tarator. Nije mogao da veruje da ne znaju da je tatar-biftek, tartar sos, a tarator salata. Ali, svi mi nekada pomešamo termine. Meni je trebalo da naučim da je Pantone američka kompanija, koja je patentirala koloritni sistem, kojim se standardizuju boje, a da je panetone slatki italijanski hleb, nalik francuskom briošu.

Srce moje malo Prozor u dvorište: Srce moje malo Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja
Srce moje malo
U VAZDUHU · kolumna

Možda nikada ne biste rekli, ali ako bih morao da budem baš onako iskren, ja sam lako zaljubljive prirode. Iako na prvi pogled mogu da delujem strogo, nedostupno i u očima drugih ledeno kao planinski izvor, realnost je sasvim drugačija. Poput stidljive devojčice na velikom odmoru koja stoji sa strane i gricka Smoki, u roku od nekoliko sekundi može da me pokosi samo jedan uzvraćeni pogled. Znam, mnogi bi rekli kako je to jedna divna osobina, međutim u ovim godinama kada bih trebao da razmotrim korišćenje antirida ili kupovine namunjene vespe, takva stanja mi sve teže padaju na srce.

Halid Bešlić Ispovesti uživaoca pop kulture: Halid Bešlić i ja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča
Halid Bešlić
U VAZDUHU · kolumna

Ni na koji način ne obeležavam baš nijedan verski praznik. Istina, ribu jedem dosta često, ali ne tempiram da se to desi na Veliki petak. Ne slavim slavu. Ne farbam jaja, niti stavljam novčić u božićnu česnicu. Dobro, u Srbiji su neki pravoslavni praznici neradni dani, pa ih često provedem u krugu porodice ili prijatelja, ali se ni po čemu ti ručkovi i večere ne razlikuju od nekih drugih koje podelimo. Ne ostavljam ni fejsbuk statuse tipa „Bajram šerif mubarek olsun – svim prijateljicama i prijateljima muslimanske veroispovesti srećan praznik”.

Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stara priča Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Voz se kreće skroz polako, kao po jajima, jer rekonstruišu prugu. Dok slušam muziku, mogu na miru da gledam kroz prozor. U tom blagom kretanju, mile i promiču ogromna namrštena lica koja vas fiksiraju pogledom s bilborda pokraj puta. Čini mi se da marketing više nikome ne želi da proda sreću ili zadovoljstvo, danas je očigledno važno da se skupa jakna ili parfem predstavi kroz napaćeno telo i depresiju u očima. Ružnoća je na neki način ušla na velika vrata, pod izgovorom da je teror lepote dugo trajao, tako da sada živimo u mračnoj eri u kojoj uglavnom dominiraju agresija, kvazi individualizam i različistost koja se ogleda u tome da na kraju svi izgledaju isto.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Sve je u tonu Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mi se doslovno muti pred očima, ali i dalje dobro vidim. Doduše, vidim sve: i ono što treba i ono što ne treba, pa se posle pravim da nisam video. Često me plaši dokle seže moj pogled i uopšte ne znam kako je to moguće, ali eto, imam sposobnost da primetim sve. Od malena je tako, sedim i posmatram šta drugi rade. Ne učestvujem, već stojim sa strane i razmišljam zašto to rade. Tako je i danas kad sam malo veći, sa pićem u ruci, uvek gledam sa strane, da drugi moraju da me opomenu da sam preterao.

Razglednica s letovanja Ispovesti uživaoca pop kulture: Letnji raspust i ja 25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože
Razglednica s letovanja
U VAZDUHU · kolumna

Doživljaj sa letnjeg raspusta. Malo koja fraza tako miriše na drugi ili treći septembar. Kroz prozore učionice probija se i dalje sasvim prijateljski nastrojeno sunce, a tebi je nekako detinje jasno da je kosmička ravnoteža u potpunosti narušena tim nametnutim sedenjem u školi dok učiteljica strpljivo objašnjava da treba da pišemo sastav baš na tu temu – doživljaj sa letnjeg raspusta. Užasno je čudna ta situacija u kojoj ti jedna represivna institucija poput škole nameće očekivanja da bi svako leto trebalo proživeti kao da si Haklberi Fin koji sa družinom iz Prokinog Gaja roni dvadeset hiljada milja pod morem. A, da budem pošten, možda su mi ta lektirska očekivanja bila mrska samo zato jer su bila dvadeset hiljada milja udaljena od stvarnosti.

25A_0160 Prozor u dvorište: Ne daj Bože Ćinkve Tere Žena na ivici nervnog sloma: Ništa posebno