Burna tišina - Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Svakog jutra ulazim u isti broj voza, na istoj stanici. U proseku čekam tri minuta da prevoz dođe po mene i da iznova zakoračim u realnost. To je onaj momanat kada svi putnici sa platforme prelaze u novu dimenziju, vagon koji ih odvozi u pravcu bezgranične rutine koju obavljaju svakog dana. Za neke je to posao od devet do pet, za neke odlazak na fakultet, lokalnu cvećaru ili poseta frizeru, a za većinu njih, vraćanje iz noćnog provoda. Berlin zaista živi 24 sata i skoro da se ne prepoznaju smene dana i noći, jer ako bi vam odeća bila odrednica za to, ovde ne biste znali u kom delu dana se nalazite.

Travnjak Ispovesti uživaoca pop kulture: Svetsko prvenstvo i ja Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije
Travnjak
U VAZDUHU · kolumna

Sinoć, negde između osam i devet, zazvonio mi je telefon. Nepoznat broj. Pošteni ljudi se, naravno, posle 17h na telefon javljaju samo bliskim prijateljima i porodici, a kad vide da ih zove neko nepoznat samo se namršte, promrmljaju reč-dve o nevaspitanju ili teranju u tri lepe pizde materine, te spokojno nastave da se bave svojim hobijima, porodičnim životima, alkoholizmima ili već nečim četvrtim što ih veseli. Avaj, ja nisam pošten čovek – ja sam pisac i novinar. Svaki put kada vidim na displeju mobilnog telefona nepoznat broj, pomislim da mora da me zovu iz žirija neke književne nagrade, iz komisije za neku književnu stipendiju ili makar sa nekog medija koji iz samo sebi znanih razloga želi da me ugosti da prozborim koju pametnu o politici, ljubavi, književnosti i životu uopšte. Trudeći se da pred preostalim zrnima svog dostojanstva ne izgledam previše uzbuđeno, pritisnuo sam zelenu slušalicu.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Enciklopedije Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U strahu su velike oči
Žena na ivici nervnog sloma
U VAZDUHU · kolumna

Čisteći stan i premeštajući nameštaj shvatila sam da mi je staklena polica sa knjigama pretovarena i da bi bilo dobro da one teže knjige premestim na drugu, drvenu. Ona će moći da istrpi debele, odnosno kako bi šaljivi rekli obimne knjige, one u tvrdom povezu. Stavila sam ih sve na tepih, sela dole i shvatila da neke od njih, zapravo većinu nisam otvorila godinama.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U strahu su velike oči Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Čim otvorim oči, strah me je. Tako je verovatno i vama. Ne verujem da nam se nešto mnogo razlikuju životi. Doduše, neko se plaši za milione, a neko kako će da preživi do kraja meseca. Emocija je u suštini ista, samo što su nam drugačiji prioriteti. Međutim, količina energije koju insvestiramo i gubimo je zapravo jednaka. Vreme je postalo tako naporno, ne samo što se ne zna koje je godišnje doba, već što niko ne zna šta ga čeka sutra.

Tokin Minus jedan Ivan Tokin: Minus jedan Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje
Tokin Minus jedan
U VAZDUHU · kolumna

Dvoje u kolima i jedna žena u crnim čarapama. Njih dvoje su u kolima, voze se odlično, ona sedi pored puta, mirno, u tim svojim čarapama, i oko nje je gomila đubreta. Njih dvoje u kolima zajedno imaju godina koliko ona ima sama. Ona je sama. Automobil je star, ta žena je stara, automobil daje sve od sebe, kao i ona, najverovatnije. Njih dvoje su svesni svega, u svakom trenutku, žive svaki sekund svojih života, onako kako im život nalaže, kao i ona, najverovatnije. Ona sedi, oni se voze. Ona je možda nesrećna, oni su možda srećni, ja sam možda sveznajući narator.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Iznad zemlje Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Koliko volim da odem iz grada, čisto onako da mi guzica vidi put. Najviše se radujem kada putujem bez ikakvog razloga i sa malo prtljaga, samo tako da se dokopam neke druge dimenzije i vidim meni drage ljude. Doduše, ja to ubrajam u kategoriju „razlog“ mnogo više od bilo čega. Uverio sam se miljardu puta da su ljudi najčešće mnogo zanimljiviji, čak i oni najgori primerci, od arhitekture, muzeja i prodavnica visoke mode. Kada tako padnete na nečiju teritoriju, ničim izazvani, i udahnete tuđi sadržaj poput koncetrisano čistog vazduha sa Alpa, dobijete sasvim sigurno još nekoliko godina života.

Levo-desno Prozor u dvorište: Levo-desno Kalifornija Gistro priče: Kalifornija
Levo-desno
U VAZDUHU · kolumna

Pre neki dan sedim s nekim nepoznatim ljudima, prvi put ih vidim u životu, doduše fini primerci ljudske vrste. Ono što babe kažu „vaspitana deca“. I tako razgovaramo, ćaskamo, razmenjujemo neke rečenice, opipavamo frekvencije jedni drugima, sve do trenutka dok jedna od osoba ne pomene da danas nije otišla na rođendan prijatelja, jer je zabava povodom toga iznenadno otkazana. Ništa to ne bi bilo toliko čudno, svašta se danas dešava, međutim razlog zbog koga se nisu punile čaše džin tonikom i đuskalo do jutra bio je zapravo tinder „date“.

Kalifornija Gistro priče: Kalifornija Alpi Žena na ivici nervnog sloma: Sezona intenzivnih doživljaja
Kalifornija
U VAZDUHU · kolumna

U Kaliforniji je sve lepše. Tamo su sve devojke plave, zgodne i sve obožavaju Džoni Mičel, Brajana Vilsona, Nila Janga i The Byrds. Tamo uvek sija sunce, nikad nema snega ni kiše. Zbog te klime lakše je podneti njihove mediokritetske tipove, koji im 14. februara nose cveće i vode ih na večeru u restorane na Malibuu. Ono što je sigurno, tamo nema onih koji propovedaju da je tog dana Sveti Trifun, a ne Dan zaljubljenih. Nema mnogo ni onih koji se ponose time gde im je deda rođen – ionako su svi došli tu da jure svoje snove. Nema onih koji se osećaju ugroženo jer se komšija sa trećeg sprata smuvao sa komšijom sa drugog. Umesto da ti lupaju šamare dok im je ruka duboko u tvom džepu, tamošnji političari te potkradaju sa osmehom.

Alpi Žena na ivici nervnog sloma: Sezona intenzivnih doživljaja Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ima nešto u tom što me nećeš
Alpi
U VAZDUHU · kolumna

Imam jednog poznanika, koji se bavi horoskopom, i koji, kada god me sretne počne priču o mojoj natalnoj karti, u kojoj, naravno, sve već odavno piše. Vrlo ste liberalni i rigidni u isto vreme, pripadate vrlo primitivnom tipu koji će tražiti sigurnost, lojalnost i pažnju u porodici, ali će vam pogled ipak ponekad biti i negde sa strane, na nekoj ekstravaganci, za koju osećate da vam pripada. Po njegovoj priči, ako neko sa mojom pozicijom planeta ne bude živeo na visokoj nozi, ništa nije uradio u životu, jer ja sam rođena da budem imućna.

Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ima nešto u tom što me nećeš Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

„Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
Grešio i za sve vas koji niste smeli
I sad deo greha mog niko od vas neće
A ne bih ga dao – ni kad biste hteli.“
-Duško Trifunović

Čudno je kako se sve brzo zaboravlja. I nisu to samo ružna sećanja kojih više niko ne želi da se seća. Dok se okreneš jednom, prođe vreme, kao da je juče bilo, a ono prošlo je samo deset godina. Neverovatno je kojom se brzinom sve odvija i šta može da se desi u samo jednom danu.

Japanski zmajevi Ivan Tokin: Astronauti Foto by Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dva lica stvarnosti
Japanski zmajevi
U VAZDUHU · kolumna

Na ostrvu u sredini kružnog toka na Bogosloviji, na travi, po kiši, stoje dvoje i ljube se. Njegove šake su na njenom licu a njene na njegovim mišicama. Žuta kosa joj pada na leđa, ravno isečena, na nogama su joj crvene patike, stoji na prstima. On je jak, viši od nje, stabilno stoji, deluje pouzdano dok je ljubi. Onda pretrčavaju ulicu i odlaze nizbrdo, ka Višnjici.

Foto by Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dva lica stvarnosti Beograd Gistro priče: Da je Duško Radović živ…
Foto by Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Dosta je poznato koliko ja mogu da fantaziram. I nije to od juče, ima tome. Ako se dobro sećam, moj život van realnosti počeo je negde dok sam za vreme rata u Bosni živeo bez roditelja. Umeo sam tako satima da se igram sam sa sobom i da izmislim šta god mi padne na pamet. U stvari, šta god nisam imao, mogao sam da izmaštam. Znam, zvuči magično, međutim to je počelo da me ometa u poslednje vreme.

Beograd Gistro priče: Da je Duško Radović živ… Bamija Marija Ratković o svemu: Potpuno neprecizan recept za bamiju
Beograd
U VAZDUHU · kolumna

Blizu ušća Save u Dunav neko je isekao krila labudu, na bliskom istoku deca dižu ruke uvis pred foto-aparatom misleći da je oružje, u Nigeriji je na vlasti isti predsednik koji je hapsio Felu Kutija, negde u Vojvodini majka sa sinovima krijumčarila heroin, predsednik jednog grada u Srbiji je mutav i nepismen a drugog seksualni manijak, na delu ulice ispred ulaza u crkvu Svetog Marka napravili su plato čiju celu površinu zauzima bašta novootvorenog kafića, roditelji odbijaju da vakcinišu decu u strahu da se ne pretvore u paštete, ljudi kojima je važno da li su u našoj ligi pobedili fudbaleri Partizana ili Zvezde broje se u stotinama hiljada, svaki treći čovek na ulici zna ko su “Andrija i Anđelka”, Studio B Duška Radovića i Slobe Konjovića odavno ne postoji, na obali Savamale niče betonski blok što prkosi svim zakonima estetike i etike, zgrade koje zaklanjaju pogled na grad sa mosta, a u Beograd je stiglo još jedno proleće.

Bamija Marija Ratković o svemu: Potpuno neprecizan recept za bamiju Ana Vučković Srednja štikla - foto izvor: Pinterest Žena na ivici nervnog sloma: Srednja štikla
Bamija
U VAZDUHU · kolumna

Prvi put sam jela bamiju u Švedskoj za Noć Veštica. U centru za izvođačke umetnosti u Stokholmu, Andreja je napravila bamiju za oko 50 ljudi. Dok sam jela to neobično jelo, pomislila sam kako je bamija nešto najlepše što sam probala u životu jer evocira uspomenu na kuću, na dom i ljubav, a opet mislim da žene iz moje familije nikad nisu ni videle ovaj čudni paprikasti plod u obliku petokrake.

Ana Vučković Srednja štikla - foto izvor: Pinterest Žena na ivici nervnog sloma: Srednja štikla Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Neka cveta hiljadu cvetova
Ana Vučković Srednja štikla - foto izvor: Pinterest
U VAZDUHU · kolumna

Jedan od najboljih osećaja na svetu je onaj kada posle nekoliko sati na visokim štiklama staneš na ravno. Nešto slabiji, ali opet predivan je i onaj kada sutradan te umorne noge uvučeš u nežne vazdušaste patike, koje kao da miluju svaku košćicu.

Nisam verovala da će mi ovako rano u životu udobnost postati tako važna i da ću se okrenuti obući kojoj sam se smejala, a koju je moja mama dizala u nebesa – cipele sa srednjom štiklom. Mislila sam da će me ta staračka obuća videti tek negde kad budem šetala unuke.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Neka cveta hiljadu cvetova Čokolada Tokin Ivan Tokin: Čokolada