siti 3-cover1
U VAZDUHU · kolumna

Sećate se kako je u školi svakom nastavniku njegov predmet bio najvažniji? Istorija je učiteljica života, kako ćeš znati kako da se postaviš, ako ne znaš fakte? A ipak je maternji jezik najvažniji, najgore je nepismen čovek, profesor nemačkog drži da je najvažniji njegov predmet, jer koliko jezika znaš toliko vrediš, a i moći ćeš u originalu da čitaš i klasične filozofe i Hajnea, a bogami i Frojda.

Foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Šta ti radiš? pexels-photo-246367-cover Siroti Mali Ratovi: Urođeno nam je da pravimo gluposti pred osobama koje nam se sviđaju i to je okej
Foto: Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Odavno sam shvatio da ljudi ne vole neprijatna pitanja. Odnosno, čini mi se da im veći pritisak stvaraju situacije u kojima ne znaju šta da odgovore, bez obzira na to koliko je pitanje intimno ili glupavo. Iz čiste dosade, radoznalosti ili bezobrazluka, više nisam ni sam ne znam zbog čega, nikako da odustanem od zapitkivanja. I stvarno, najozbiljnije bez ikakvog preterivanja, vidim kako se ljudima stvara strah u predelu očiju, a odmah zatim sasvim lagano počne i bes da izbija na površinu.

pexels-photo-246367-cover Siroti Mali Ratovi: Urođeno nam je da pravimo gluposti pred osobama koje nam se sviđaju i to je okej fa Gistro priče: Polomljeni stepenik na Terazijama
pexels-photo-246367-cover
U VAZDUHU · kolumna

Odluka mojih roditelja da dobiju još jedno dete nakon dvadeset godina pauze (ukoliko period nerađanje dece uopšte treba da se posmatra kao nekakva reproduktivna pauza u zajednici dvoje ljudi) u potpunosti me je transformisala. Dolaskom malog Save shvatio sam da nije sve što proizvodi nesnosnu buku po pravilu grozno i da nije strašno probuditi se u pola noći, a da pritom ne gori zgrada.

fa Gistro priče: Polomljeni stepenik na Terazijama Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nije isto
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Gde god da odete van svoje zemlje, u posetu na par dana ili da živite sa ciljem „do kraja života“, prvo što primetite sasvim sigurno su kulturološke razlike. Odnosno, po čemu se ti ljudi tu razlikuju od onih tamo. Da li se smejete na istim mestima ili vam ništa nije smešno? Da li voze kao ludaci ili se drže pravila kao pijani plota? Da li je vama hladno, dok je njima toplo? Da li vole ljuto ili ne podnose slatko? Da li su više pivo ili vino nacija? Da li više trče ili sede ispred TV-a? Pored svih stvari kojima nas život uči, hteli ne hteli, nema načina da se ne poredimo sa drugima i čudimo navikama za koje nismo ni znali da postoje, onako sami sa sobom, u strahu da priznamo da nam ništa tu nije jasno.

Bolesna kolumna Žena na ivici nervnog sloma: Bolesna kolumna 17A_0019 Prozor u dvorište: Nemam kad da mislim na vreme
Bolesna kolumna
U VAZDUHU · kolumna

Pomisliš – samo da mi je da ne moram da izlazim, idem na posao, samo da malo budem kod kuće. I želja ti se ostvari. Uhvati te grip ili neki dosadni virus zarazniji i od pesme 867-5309 benda Tommy Tutone (guglovati posle čitanja teksta). I onda zaista možeš da uživaš u toplini svog doma, gledaš filmove, serije, čitaš. Ali zanimljivo, baš ti se tad neće sve to.

17A_0019 Prozor u dvorište: Nemam kad da mislim na vreme Ivan Tokin Šareni dani Ivan Tokin: Šareni dani
Ivan Tokin Šareni dani
U VAZDUHU · kolumna

Nekad je neverovatno koliko čoveku može da ne ide. Sudaram se sa ivicama stolova, ne mogu da ubacim papir od bureka u kantu sa metar razdaljine, isprska me tuš odevenog dok krećem na posao, napišu mi kaznu što sam prešao najužu pustu ulicu na svetu na crveno, vidim poslednje trenutke života nekog nepoznatog goluba na početku Drinčićeve, koji divlja po životu otvorenog vrata, krv mu mirno ističe na mirnu, rapavu površinu početka ulice u kojoj žive razni ljudi, a on baš tamo umire i krv mu je kao moja, skoro iste boje, nedovoljno svetlo crvena da napravi dovoljno jak kontrast u odnosu na asfalt, hladno je, on je skoro mrtav, ali mi drug kaže da je tom golubu ipak hladno, skoro mrtvom, dok umire, dok idemo na pijacu po meso neke druge mrtve životinje koje mi nije žao ili u tom trenutku nije, i pocepa mi se nova jakna na rešetku najobičnijeg ulaza pored koga prolazim, nekako tačno iznad srca, i pocepa mi se srce na najobičniju rečenicu izgovorenu u pravom trenutku, na pogrešnom mestu i u pogrešnom društvu.

Merdevine Gistro priče: Glupavi petak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izgubljeni u prevodu
Merdevine
U VAZDUHU · kolumna

Probudila se umorna. Celu noć je pokušavala da sa neba skine zvezdu i nasloni je između lampe i Foknerove knjige na polici. Iako se ne može reći da je niska, drvene merdevine su bile toliko kratke, da na njima ne može da se okreči ni podrum Meseca. Zbog toga je više od pola noći provela na njima, stajala na prstima i mahala rukom po svemiru.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izgubljeni u prevodu __7_0178 Prozor u dvorište: U potrazi za izgubljenim vremenom
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Nisam znao koliko ništa ne razumem dok nisam krenuo u školu jezika. Svakog jutra, tačno u devet sati, kao nekad, pakujem sendvič i čokoladicu u torbu, radim domaći u zadnjem trenutku i krećem u „avanturu“. Svakog dana me čeka neka nova reč, caka ili izuzetak od pravila. Imam neki čudnovat utisak u glavi, jer ovo iskustvo kao da se već dogodilo negde u prošlosti, ipak na neki način je u potpunosti novo.

__7_0178 Prozor u dvorište: U potrazi za izgubljenim vremenom environmental-protection-326923_960_720 Siroti Mali Ratovi: Ubrzao sam propast planete za 7 sati
__7_0178
U VAZDUHU · kolumna

Dok čekam da domaćin izvuče dobro nabijeni pampur iz vinske flaše, čujem žamor tuđih konverzacija i previše izveštačenog smeha. To vam je sada, a sasvim sigurno, oduvek, neka vrsta društvene konvencije, da sve bude pristojno i socijalno prihvatiljivo, bar pre ponoći, dok se ne spuste zavese i otvore karte, usled previše alkoholnih jedinica i nedozvoljenih supstanci.

environmental-protection-326923_960_720 Siroti Mali Ratovi: Ubrzao sam propast planete za 7 sati anewchapter Gistro priče: Početak
environmental-protection-326923_960_720
U VAZDUHU · kolumna

Moram da se ispovedim, a želim da ljudi sa lažnim profilima na internetu budu moji sveštenici, jer, na kraju krajeva, njihov sud se najviše ceni danas. Napio sam se pre nekoliko nedelja i pre nego što bilo ko kaže: “Pa to nije ništa strašno, svakome se desi”, moram da istaknem da nije u tome glavna poenta. Da jeste, sigurno ne bih koristio ovu kolumnu da to saopštim! Svi znaju da pijane fotografije i video sadržaji završe isključivo na Instagramu.

anewchapter Gistro priče: Početak Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Je suis “ME TOO”
anewchapter
U VAZDUHU · kolumna

Takvi dani počinju kao svaki drugi. Sunce, oblaci, sunce. Kafa ima isti ukus kao da je piješ bilo koje drugo jutro. Ljudi žure na posao, prolaze pored dragstora, vade iz džepa telefon i gledaju na sat, računaju koliko će sati proći pre nego što će posle radnog vremena svratiti baš na to mesto, ispred tog dragstora, na jedno pivo s nogu. Ili dva.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Je suis “ME TOO” Ana Vučković Bebe Žena na ivici nervnog sloma: Bebeća kolumna
Jordan Cvetanović
U VAZDUHU · kolumna

Pre neko veče, iz čiste dosade, pogledao sam snimak sa dodele Zlatnog globusa u kome Opra Vinfri drži bukvicu zvanicama u sali, koji je navodno zasenio ceo događaj. Mene njen istrenirani glas voditeljke telešopa uvek podseti na činjenicu da bi ta žena mogla da proda i kartonske cipele, franetično uzvikujući “ako pozovete za dva minuta, imaćete još i besplatan kovčeg od javora”. Nije da ne razumem o čemu ona govori, ali se zaista pitam u kom smeru ide svet i koliko je neukusno kada se tako ozbiljna tema popularizuje na taj način. Između dva kanapea sa dimljenim lososom posutim tartufima i par dobrih viskija od sponzora, prolama se aplauz podrške, pokriven krupnim planovima “me too” žrtava.

Ana Vučković Bebe Žena na ivici nervnog sloma: Bebeća kolumna Foto: Uroš Dimitrijević Siroti Mali Ratovi: Božićni duh se nalazi bliže nego što sam mislio
Ana Vučković Bebe
U VAZDUHU · kolumna

Baš ne volim kada ljudi, prošavši neku specifičnu fazu, o tome odmah pišu vodiče. Ako se neko popeo na najveći vrh ili je izumeo neku novu napravu – može, ali ne bih čitala još jedan vodič trudnice, koja se ponaša kao da niko pre nje nije bio trudan. Zato ću se, umesto da o tome napišem knjigu, nepretenciozno, ograničiti na ovu kolumnu i napisati šta me je to iznenadilo u ovim prvim mesecima.

Foto: Uroš Dimitrijević Siroti Mali Ratovi: Božićni duh se nalazi bliže nego što sam mislio Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Depra se rodi
Foto: Uroš Dimitrijević
U VAZDUHU · kolumna

U tim retkim trenucima kada bih sa društvom igrao Istinu ili izazov, po nekom svom pravilu uvek bih birao izazov. U ekipi smo imali budale, ali niko od njih nije bio maloumni sadista koji bi mi zadao da električnom bušilicom istetoviram ime lika koji Mina Lazarević tumači u  „Porodičnom blagu” (to je tada bila popularna serija, a prema programskoj šemi javnog servisa zaključujem da je još uvek), već bi uglavnom osmišljavali lake zadatke – da pozvonim nekom nesrećniku na interfon i predstavim se kao poštar ili da pojedem dve pogačice sa sirom. Broj je uvek bio ograničen na dve, kako bi i ostali mogli da jedu, jer su bile mnogo dobre, tako da izazovi ni u kom smislu nisu bili ekstremni.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Depra se rodi Ivan Tokin Ivan Tokin: E pa to