Foto: Jelena Janković
KULTURA · pozorište

Silno sam želela, i pre nego što sam osetila damare dvadesetčetvoročasovne predstave Olimp: u slavu kulta tragedije Jana Fabra na Bitefu, da je pogledam celu, kada za to već imam jedinstvenu priliku. Pokušala sam, ali nisam uspela i to smatram svojim porazom iz nekoliko razloga.

Foto: Jelena Janković (FB stranica Bitefa)

Svi znaju da ja volim čudnjikave izazove, da sam već učestvovala u četrnaestosatnom gledanju filma, da sam uporna i nikad ništa ne ostavljam nezavršeno. Obožavam antiku, mumificiranu, a tako živu, svevremenu, monumentalnu. Fizičko iznurivanje katkad u meni budi nezamislive ludosti i nadala sam im se, kao na maratonu. A eto, i maraton i tragedija dolaze nam sa istog prostora. Zabavljala su me pitanja prijatelja šta sve može da se radi dvadeset četiri sata bez prestanka, a da ne izgubi smisao i, i hrana i seks i spavanje nisu bili dobri odgovori. Jer da, gotovo ništa ne radimo ceo dan, ničemu ne posvećujemo toliko vremena. I taj zaključak je mene, fatalistu – porazio.

Osim što sam neizmerno uživala u onome što sam videla uživo, shvatila sam da sam toliko umorna, da nisam uspela da se pripremim za ovu božanstvenu svetkovinu kako sam želela, da ne vladam svojim vremenom, a da sam, kada mi je pružena šansa da sedim u udobnom sedištu i razmišljam o sebi, odmaram sa sobom i gledam ovu čudesnu trupu, to donekle izneverila, da bih spavala. Zanimljivo je što Fabr u nekoliko navrata skreće pažnju na snoliko i bavi se filozofijom sna, gledaoce i kušajući i inspirišući.

Zašto sam bila razočarana što nisam videla sve? Možda i zato što je postojao osećaj da ću na dvadesetčetvoročasovnoj predstavi biti slobodna, jer svi znaju da sam tamo i niko me neće zvati niti bilo šta zahtevati. Ova predstava je i na taj način za mene bila beg, pa me zato ne čudi ni ushićenje, kada sam posle petnaestak sati ipak došla kući da iz udobnosti kreveta gledam prenos predstave na televiziji. Osećala sam se uzbuđeno, jer niko ne zna da sam sada kod kuće, svi misle da sam u Sava Centru i, ako me neko bude tražio sigurno neće kod kuće. Ja sam na ovaj način kupovala sebi vreme, a u tome mi je pomogao Jan Fabr.

Još jedna od njegovih velikih tema – vreme i njegovo rastezanje. Ljudi u sali kao da su pošli na odmor, kupili su neko vreme, sačuvali su ga od posla, plaćanja računa, uzeli su ga za sebe, iako je bilo pametnjakovića koji su govorili o gubljenju vremena i ukočenosti tela. I sve to misleći da onaj ko je u sali ne može da izađe, prošeta se, jede ili legne u foajeu i zadrema, kao što su u pauzama, to činili i glumci, koji su ceo jedan dan bili na sceni. Bili smo kao u ogledalu. Ljudi u publici i oni na sceni iskušavali su svoju izdržljivost, bilo sedeći ili preskačući neverovatno dugo metalnu vijaču, baveći se svojim telima. Za vreme ove predstave postajali smo svesni svojih tela. Bilo je reči i o kontinuitetu, o tome da samo gledajući filozofsko, pa ritualno, pa brutalno, pa poetsko, pa urnebesno smešno možemo doći do dionizijskog i nadvisiti apolonsko. Zato mi je žao što sam na kratko bila kod kuće i u polusnu, u tom divnom stanju, koje bi Fabr razumeo, gledala krupne kadrove onoga što sam gledala iz petnaestog reda. I to je bilo takođe lepo, jer sam videla i facijalne ekspresije glumaca i mišiće. Ipak, ujutru sam se probudila nervozna, jer nisam uspela, jer sam prekinula kontinuitet, ali i spremna da to popravim žurnim odlaskom nazad. I osetila sam da i to može, jer me je predstava ponovo prigrlila i uvukla u sebe ponovo.

Bilo je dobro znati naraciju tragedija, a Fabr je od svake uzimao srž i čitao ih na najrazličitije načine, igrajući se, ali onima koji nisu poznavali ova dela antike nije smetalo da utonu i razumeju, jer su slike na sceni paradoksalno, istovremeno bivale i potpuno nove i poznate, gotovo arhetipske. Svaku je otključavao na sasvim novi način, neka je bila pajtonovska, druga patos, treća groteskna, pa plesna, pa ona u kojoj vreme razvlači namerno kao sir, pa repetitivna, da nam rečenice, koje glumci prvo obično i svakodnevno, a onda u repeticiji do iznemoglosti ponavljaju zazveče, da ispitamo svaku rečenicu, da je čujemo kao prvi put u devičanskom nepodrazumevanju. Eksperiment se dešavao svuda u tom danu, a jedan deo predstave bilo je i razočarenje kada na njoj nismo, ne znajući šta gubimo, i trijumf prisustva ovoj divotu uživo. Šta sve može da se radi dvadeset četiri časa? Može da se diše. I kao što kaže Dionis gotovo na kraju – Diši, samo diši i zamisli nešto novo! Ova predstava nas je podstakla da dišemo, da se ne stidimo, da mislimo, da poželimo da uživamo. Zato sam ja, sa Olimpa na Zvezdari, srećna što sam gledala šesnaest sati Fabrovog Olimpa.

bitef-epic-trip_cover 51. Bitef Vladimir Jevtić Predstava “Kralj Ibi“ u Ciglani Kamila Klamut 02, foto Karol Jarek_cover Dve otvorene nedelje Plavog pozorišta foto Sonja Žugić Šta nas očekuje na 51. Bitefu ·