3 u 1 književni prikaz
KULTURA · knjige

Protutnjao je još jedan 8.mart, skupa sa mamiparnom konzumerističkom pomamom kao neizostavnom pratnjom. I nanovo je u žižu dospela somnabulna, neretko i uvredljiva, ali ipak sveprisutna i duboko uvrežena podela na književnost za žene i…one druge. Ne pristajemo na tako klimave konstrukte, ali, evo, čisto ograničenog prostora radi, brzopoteznog osvrta na ono što nam nude trojica autora na temu ljubavi.

Susret sa uvodnim delom romana Svi su u pravu, literarnog podviga Paola Sorentina, i kod nas i u svetu daleko poznatijeg kao autora nagrađivanih filmova (This Must Be the Place, ali ponajpre – Velike lepote i najskoriji, Mladosti) knjigoljupcima svakako će pobuditi asocijaciju na bespoštednost i viralnu ostrašćenost vazda mizantropičnog Tomasa Bernharda. Očito je da se Sorentino izdašno nadahnuo sa bernhardovskog izvora, ali mora biti jasno i glasno naglašešeno da Svi su u pravu (sa italijanskog prevela Mirjana Ognjanović, a objavila Booka) ipak predstavlja autohtono štivo koje otvoreno korespondira sa onima što prepoznajemo kao soprentinovski doživljaj sveta iz pomenutih filmova. Tako ova rečita, na trenutke mahnita, a tu i tamo i fascinatno sporovozna kontemplativna ispovest Tonija Pagode, pevača italijanske zabavne muzike, ima dosta aduta – Sorentinov prikaz autodestruktivnog zanosa je upečatljiv, roman pršti od humora i zavodljivog sarkazma, a solipsizam, najčešće oličen u  bezrezervoj samozaljubljenosti i opsednutosti sobom, retko biva ovako knjiški ubedljiv i zabavan.

S druge strane, Srećko Horvat, u ovdašnjim i regionalnim medijima najčešće ekonomično predstavljan kao štićenik i saradnik slavnog Slavoja Žižeka u svojoj kraćoj studiji Radikalnost ljubavi (preveo Dušan Maljković, objavila Laguna) traži i iznalazi evidentne veze i međuslovljenosti na potezu ljubav (odnosno, pitanja puti i emocija) i revolucije. Horvatova potraga za zajedničkim imeniteljima ova dva pojma i fenomena jasno, pitko, a rečito i sugestivno je predočena i, ako izuzmemo nekoliko elipsi kao očigledne posledice fragmentarno sročenog i pisanog  teksta, nema se šta zameriti Horvatovom pristupu i izvođenju. On dosta lako i elegantno varira polaznu postavku i hipotezu, pomerajući je po sinhronijskoj ravni i iznalazeći dokaze svoje teze na raznoranim meridijanima (Iran, Rusija, Latinska Amerika….), a možda najintrigantnija ova studija biva kada se njen autor pozabavi semiotičkim i drugim osobenostima ovog što se dešava u sadašnjosti, ogrezloj u upitnim revolucijama i u kojoj ljubavi i istinske vezanosti ima tek u najbleđim tragovima.

Mladen Vuruna, pak, u svojih Sedam jezivih dana (objavio Arhipelag) kroz sedam tematski, asocijativno i narativno blago povezanih priča, smeštenih u samo sedam dana uspeva da na zadovoljavajući način umreži verizam i naturalizam sa tropama kriminalističke proze i jasnim naznakama misterije i horora iz domena tzv. urbane fantastike. Sedam jezivih dana iziskuje čitalačko strpljenje, jer Vuruna (premda na omeđenom prostoru od samo 130 stranica teksta) mirnim pripovedačkim glasom i staloženim ritmom naracije tka složenu vezu između pomenutih segmenata, žanrovskih postulata i stilova, a sve to kroz priču o apsurdnim ali prilično krvoločnim zločinama, kao amblematičnim znakovima sveta koji se dobrovoljno urušava i hrli put bezumlja i užasa.

Maja Trifunović Promocija knjige „Povratak“ Maje Trifunović Venecijanski geto Promocija knjige „Sirena koja se smeši“ Mirjane Ognjanović u UK Parobrod Toni Morison Novi roman Nobelovke Toni Morison “Žena u belom” od danas u prodaji Ali Smit Roman „Kako biti oboje“ Ali Smit konačno na srpskom ·