A 10038
U VAZDUHU · intervju

Rad britanskog umetnika Akrama Kana dobro je poznat publici Beogradskog festivala igre. „Chotto Desh“, što u prevodu znači „mala domovina“, komad je koji se oslanja na Kanov jedinstveni kvalitet pripovedanja o raskršću svetova, kreiran kao ubedljiva priča o snovima i uspomenama mladog čoveka na putu od Bangladeša do Britanije. Koristeći posebnu mešavinu igre, teksta, slika i zvuka, ovaj komad slavi otpornost ljudskog duha u modernom svetu, obećavajući magično, očaravajuće i dirljivo pozorišno iskustvo za celu familiju.

Naučili ste bengalske folkigre od vaše majke, a počeli ste da izučavate katak kad vam je bilo sedam godina. Da li je igra nasledna u vašoj porodici?

Definitivno ne! Svakako nije s očeve strane. Moja majka je bila malo više umetnički nastrojena – izučavala je bengalsku literaturu – ali joj je igra bila zabranjena kad je bila dete jer je njen otac bio veliki matematičar, i nije odobravao takve stvari. U to vreme, devojčice koje igraju nisu bile dobar primer, a ni dečaci. Ljudi su mislili da je igra sačinjena od seksualne konotacije, nisu videli njenu spiritualnost. Tek kad su se preselili u London i kad sam ja rođen, moja majka je počela da istražuje igru i gura me u taj svet.

Mislite li da biste postali igrač i bez tog ranog iskustva? Ili biste pratili drugačiji kreativni put?

Ne bih pratio nijedan put. Pomalo sam ćorak – poput nuklearne bombe koja ne radi. Voleo bih da ne radim ništa i da samo kontempliram. Sve dugujem svojim roditeljima, naročito majci. Postoje neki ljudi koji su istinski fenomenalni, i sve su postigli sami, bez obzira na poteškoće, i bez pomoći roditelja, ali ja mislim da je to izuzetno retko. Moji roditelji su sve uradili. Moj otac je takođe bio velika podrška, iako ne na tako emotivan način kao što je to činila moja majka.

Pričali ste kako ste sticali poštovanje u školi tako što ste osvojili disko-takmičenje imitirajući Majkla Džeksona. Koji savet biste dali deci, posebno dečacima, koji žele da se bave igrom?

Moj uobičajeni savet je da ne dajem savete, ali ako idem protiv svog uobičajenog saveta, rekao bih da pokušaju da budu iskreni sa samima sobom i šta veliki proboj znači za njih. Kod današnjih generacija veliki proboj bi mogao biti pojavljivanje u rijaliti šouu na televiziji, ili igranje s pop zvezdom. Ali ja to ne bih nazvao pravim probojem. Rijaliti emisije su šuplje – ima puno talenata, ali, takođe, i puno mediokriteta. Postajete poznati na sekund i onda je gotovo. Ali, mislim da ako ste zaista dobri u onome što radite, i radite na svojoj veštini, postići ćete proboj, jer će vas ljudi prepoznati. Moj savet je da radite na svojoj veštini – šta god da je ta veština. Treba da radite na tome da postanete tehnički rafinisani i sofisticirani, i onda se možete osloboditi.

Sarađivali ste s mnogim umetnicima, od Aniša Kapura do Kajli. Šta bi bila vaša saradnja iz snova?

Voleo bih da radim s Tildom Svinton. Ona je fenomenalna – tako je prirodna. Ona je jedna od onih glumica koje ne deluju da uopšte glume, već kao da je ona zaista lik koji igra. To je prilično retko.

Koto Deš, novi komad vaše kompanije, adaptacija je vašeg rada Deš, i za ciljnu grupu ima decu od sedam godina pa naviše. Na koji način su narativ i igra prilagođeni tako da budu prikladni za mlađe članove porodice?

Ta predstava je potpuno re-kreirana, koristeći samo istu polaznu tačku. U pitanju je transformacija, ali videćete sličnosti ukoliko ste gledali Deš. Tiče se istih tema – identiteta, očeva, roditelja, dece, migracije i imigracije. Važno je da zapamtimo da smo svi imigranti, ukoliko idete unazad dovoljno daleko. Često to zaboravljamo. To su univerzalne teme, i važno je da deca znaju o njima.

Zbog čega je važno stvaranje radova namenjenih mlađoj publici, a koji istražuju „teške“ teme?

Svet nije divno mesto u ovom trenutku, i važno je da deca budu svesna toga, barem u izvesnoj meri. Važno je da preispituju stvari. Naše detinjstvo nas u velikoj meri oblikuje kakvi ćemo biti u odraslom dobu, i ovo su veoma važna pitanja kojima će deca jednom morati da se pozabave.

Često ste kombinovali govor i pričanje priča u svojim komadima. Mislite li da to pomaže da se privuče publika koja nema iskustva s igrom?

Možda, ali to mi nije namera. Ne pokušavam da se izvinim ljudima koji ne razumeju. Telo je najvažnije, najsvetiji način da se izrazi emocija. Reči su uvek političke, ali telo ima moć da bude dvosmisleno i da komunicira ideje kroz fizičko i emocionalno iskustvo. Ponekad koristim reči i pevanje zato što postoje neke stvari koje telo ne može da iskaže. Na primer, u predstavi Deš koristim reči da prenesem činjenicu da je moj otac kuvar. Nisam znao kako da vizualizujem to, tako da sam odlučio da kažem rečima.

Kako ohrabriti porodice da češće posećuju predstave savremene igre?

Novac je ključ. Više novca treba da bude dato za produkcije, zato što imaju veliki uticaj na decu. Sve više pozorištâ i festivalâ bave se decom ovih dana – i ja bih samo želeo da ima više novca za istraživanje. Vlada bi trebalo da ohrabruje ljude da se uključe u igru, naročito decu. Kada sam ja išao u školu, pronašao sam utočište i sigurnost u svom telu, i želeo bih da mislim da bi i druga deca mogla da se osećaju slično.

Kao dete ste voleli matematiku, inspirisani geometrijskim oblicima indijske muzike. Da li bi obrazovni sistem trebalo da stvara više veza s predmetima koji su prepreka?

Zapravo, mrzeo sam matematiku. Voleo sam ideju o njoj, jer je moj deda bio matematički genije, koji je napravio formulu koja je dobila ime po njemu, tako da su svi mislili da ću i ja biti matematički genije takođe. Ali padao sam na popravni iz matematike tri puta, i na kraju sam shvatio da nisam dobar u tome. Ono što sam, međutim, naučio iz matematike, jeste kako da razumem obrasce u ljudima i u životu, i prenosio sam to kroz svoje koreografije. Sve je povezano na način koji ne možete da vidite.

Pomenuli ste da biste voleli da napravite plesni komad sa svojom ćerkom – da li možemo tome da se nadamo?

Ona ima tek dve i po godine, tako da ćete možda morati malo da sačekate. U svakom slučaju, ako napravim komad s njom, ona bi morala da bude zvezda predstave – ona ne želi da igra sa mnom, ja bih bio samo pratnja u pozadini. Ali definitivno želim da igram s njom dok je još dete, dok stvari još nisu formirane, jer je sada najkreativnija i najslobodnija, bez inhibicija, i to je predivno. Bilo bi lepo uraditi to pre nego što postane civilizovana, formirana osoba. Volim što je sada potpuno divlja.

Rambo Amadeus Rambo Amadeus: Primorci su manje ambiciozni MURAD MERZUKI 1_cover Murad Merzuki: Svet iz savremenih snova fest afterparty  poklon_050317_fotoDusan Milenkovic 0071_cover Luka Bursać: Voleo bih da gledaoci osete ljubav Helena-Waldmann_cover Helena Valdman: Granična igra našeg vremena · ·