Zograf
U VAZDUHU · intervju

Aleksandar Zograf (umetničko ime Saše Rakezića, rođenog 1963. u Pančevu) je strip umetnik i publicista. Jedan od najzanimljivijih i najinovativnijih autora stripa od sredine 80-ih na prostoru bivše Jugoslavije, ali i šire. Stripovi su mu prevođeni i objavljivani u Italiji, Francuskoj, Španiji, Americi, itd. Jedan od začetnika projekta „Elektrika”. U okviru prvog festivala „Nova”, od 8. do 10. oktobra, organizovao je izložbu italijanskog stripa i strip radionicu u prostoru Nove Elektrike u Pančevu.

Da li sebe više doživljavaš kao strip umetnika, ili kao novinara? Ili smatraš da nema potrebe razdvajati te dve, u tvom slučaju, povezane profesije?

Smatram da te dve delatnosti postoje paralelno u mom životu, a i to je samo mali deo onoga što me interesuje. Ja sam prvo počeo da se bavim novinarstvom, tako da to smatram kao primarnu delatnost, iako sam mnogo poznatiji kao strip crtač. Mislim da je u današnje vreme vrlo tanka razlika između izražajnih i umetničkih discplina. Moguće su sve vrste kombinacija različitih načina kreativnog izražavanja. Danas to publika može da prihvati kao sasvim prirodno. Ja sam se u svom stvaralaštvu bavio i vizuelnim izražavanjem, i izražavanjem rečju.

Da li se sećaš koliko si intervjua dao do sad i koliko ti je to prirodna, a koliko smorna aktivnost?

Ne sećam se šta sam doručkovao jutros, a kamoli koliko je bilo intervjua, bilo ih je u različitim prilikama, različitim medijima i različitim zemljama. Intervju koristi kao komunikacija između umetnika i njegove publike, stvarne i potencijalne.

Kako je došlo do toga da imaš pseudonim profesije vizantijskog slikara, zografa?

Početkom 80-ih sam se pretežno bavio novinarstvom i činilo mi se da ću ceo život provesti tako što ću pisati članke. Ali onda sam krenuo da istražujem i eksperimentišem sa stripom, i smislio da upotrebljavam taj pseudonim kako bi se taj rad razlikovao od mog novinarskog rada. Nisam mogao u istom listu da objavim i članak i strip. Odlučio sam da uzmem ime iz vizantijskog slikarstva, što u tom trenutku nije bilo ni popularno ni poznato. Bilo je to kreativno i bizarno poigravanje. Zanimljivo je što se kasnije ispostavilo da Zograf postoji u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji, ali i Srbiji kao neko pan-balkansko prezime. Moglo bi se reći da je to retko, ali geografski rašireno, nad-nacionalno prezime. Kasnije sam više puta zažalio, pošto je došlo do komplikacija kada morate da objašnjavate da imate dva imena, a ne samo jedno.

Šta je GRRR!Program u okviru festivala „Nova”?

Od 2008. pokrenuo sam seriju dešavanja koja je ponela ime pančevačkog strip festivala GRRR!, koji je postojao od 2002. do 2007 godine. GRRR!Program se dešavao jednom mesečno i predstavljao nova izdanja stripa i aktvinosti strip autora pančevačkoj publici. S jedne strane, to je bilo bitno za komunikaciju sa lokalnom publikom, a sa druge, nastojanje da se prevaziđu ograničenja provincijskog načina razmišljanja. U svom najnovijem izdanju, od 2015-e, GRRR! program postoji u prostoru Nove Elektrike kao radionica u kojoj se okupljaju uglavnom mlađi strip autori. Radi razmene ideja, trudim se da ih upoznam sa ljudima koji imaju i praktično i teorijsko iskustvo u radu na stripu.

Da raspletemo isprepletane stvari – šta je festival „Nova”?

Festival Nova se bavi novom umetnošću, i prvi put je održan ovog oktobra u Pančevu i Beogradu. Nastupilo je nekoliko bendova i umetnika koji se bave avangardnom muzikom, recimo Judžin Čedburn (Eugene Chadbourne). Pored toga, priređena je izložba Dvadeset lakih komada čija su tema italijanski stripovi inspirisani muzikom. Izložbu je priredio Andrea Placi (Andrea Plazzi) i bio je gost Nova festivala, ali i GRRR! strip radionice. Zajedno sa njim, u radionici je učestvovao i Đovani Eker (Giovanni Eccher), autor scenarija Bonelli stripova kao što su Nathan Never i Dylan Dog. Namera je da se animira lokalna scena, i da se, umesto nekog provincijskog govora u svoju bradu, okrenemo svetskoj sceni na kojoj se stvara neka nova i zanimljiva umetnost.

Kakvo je tvoje mišljenje o radu Elektrike Pančevo? Šta nadalje može biti od Nove Elektrike?

Elektrika je prošla kroz različite faze. Najpre je postojala kao otvoren prostor za sve koji su hteli da se izražavaju, od bendova do onih koji su se bavili savremenom likovnom umetnošću. Elektrika je bio gradski prostor koji je omogućavao da ljudi vrlo lako i bez administrativnih prepreka predstave svoj rad. Budući da je naglasak čitavog projekta na stripu, Elektrika je kasnije postala i izdavač, objavivši više strip-izdanja. U svojoj poslednjoj fazi, Elektrika je i međunarodno aktivna. Vladimir Palibrk, jedan od osnivača Elektrike, pokrenuo je i trenutno uređuje projekat Risha, namenjen povezivanju strip i grafičke scene Bliskog Istoka i Severne Afrike sa scenama Evrope i Severne Amerike. U poslednje vreme, idemo ka tome da ne radimo samo lokalno, već i globalno. Namera je bila da se pokaže da je u jednoj, ipak maloj sredini kao što je Pančevo, moguće poduzeti više nego što na prvi pogled izgleda ostvarivo.

Na čemu trenutno radiš i kako se osećaš kao iskusni i višestruko objavljivani autor?

Osećam uzbuđenje uvek kada se novo izdanje mojih stripova pojavi. Stripovi koje radim za Vreme kasnije budu objavljeni u vidu knjige. Tako će na ovogodišnjem Sajmu knjiga biti predstavljena moja nova knjiga, Zlato na Mesecu, za izdavačku kuću Rende. Strip je inspirisan tekstom koji je pedesetih godina objavio list Osnovne škole Đuro Strugar u Beogradu. U tekstu, učenica je projektovala sebe u svemirskoj misiji na Mesec, gde se zaputila sa svojom učiteljicom, i tamo kopaju zlato koje zatim prenose nazad za Jugoslaviju…

Kako ti se čini Beograd 80-ih i Beograd 2015?

Ja verujem da se istorija uvek nekako kreće u dva pravca. Neke stvari postanu bolje, neke gore, i to je prirodno. Početkom 80-ih bilo je puno energije koja se osećala u vazduhu, što se recimo odražavalo kroz novi talas u muzici. S druge strane, tad je bilo manje resursa i bilo je teže dopreti do neke zvanične umetničke scene. Iako se danas možda čini drugačije, zemlja je tada bila siromašna kao što je i sada, ali su socijalne razlike bile manje. Pritom, bilo je mnogo administrativnih prepreka za objavljivanje rada, zbog čega sam ja krajem 70-ih osnovao svoj fanzin. Danas ima mnogo mogućnosti, a opet, čini se da je tonus opao i scena je manje uzbudljiva. Ipak, ljudi su bolje obavešteni i povezani. Mnogo se više toga dešava nego ikada pre.

Gde u Beogradu voliš da jedeš, a gde da izlaziš kada to nije po novinarsko-službenoj dužnosti?

Možda će zvučati smešno, i to verovatno ne spada u „izlaske“, ali ja volim beogradske buvlje pijace. Najčešće sam na Bajlonijevoj ili Kalenić pijaci, gde tragam za najrazličitijim artefaktima, od kojih neki završe u mojim stripovima. Što se tiče ishrane, moram da priznam da se najviše hranim kod kuće. Svakako bih pohvalio svoju suprugu, u tom smislu nezamenljivu. Što se tiče gradskih dešavanja, istakao bih važnost Kulturnog centra Grad kao jednog od prostora koji okupljaju novu scenu i doprinose da neki od umetnika čiji se rad možda čini “off“ ispliva na površinu.

Marko Janketić Marko Janketić: Borim se za malog čoveka, trpeljivog marginalca Damjan Stanković Damjan Stanković: Veliki je put pred nama Luka Knežević Strika Luka Knežević-Strika: Oko beogradske svakodnevice Saša Montiljo, foto: Stevan Marković Saša Montiljo: Autentičnost ne sme nasilno da se stvara · ·