Angie Stone
U VAZDUHU · intervju

Postoji nekoliko izvođača koji su ostavili veliki trag na svetskoj muzičkoj sceni i za koje ste do nedavno mislili da nikada nećete imati priliku da ih čujete uživo osim ako se samostalno ne organizujete do neke od okolnih država. Među ovim izvođačima su do nedavno bili i Gregory Porter, Mechell Ndgeocello, Jose James, a sada i Angie Stone, sve dok se Barcafe Music Sessions nije postarao da neka od najvažnijih imena svetske muzičke scene nastupe i pred beogradskom publikom željnom živog izvođenja žanrova kao što su soul, R&B i džez.

Angie Stone je jedna od najuticajnijih soul pevačica koja se probila na sam vrh svetske muzičke scene krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih kada je bila važan deo neo-soul muzičkog pokreta u kome su, pored nje, učestvovala i druga velika imena – Erykah Badu, J Dilla i D’Angelo. Najveći trag je ostavila albumom Mahogany Soul iz 2001, sa koga se i danas na domaćim radio stanicama svako malo može čuti pesma Wish I Didn’t Miss You.

Da li ste znali da imate fanove u Srbiji, da vaša muzika prelazi granice i ide dalje od zemalja u kojima je engleski maternji jezik?

Muzika i umetnost su jedina stvar koja nema granice. Može biti na bilo kom jeziku, a i dalje će komunicirati sa nekim ko je na drugom kraju sveta. Zamišljala sam da postoje ljudi u Srbiji koji vole moju muziku, ali izgleda da ih je mnogo više nego što sam mislila i to me čini veoma srećnom.

Wish I Didn’t Miss You se i dalje često pušta na srpskim radio stanicama, šta je potrebno da bi se napravila jedna tako vanvremenska pesma i album?
Potrebna je priča sa kojom ljudi mogu da se poistovete, i što je najvažnije, ta priča mora da bude ispričana tako da pokazuje čiste emocije i iskrenost. Wish I Didn’t Miss You je potekla iz najdubljih delova moje duše i bila je pesma kojoj sam dala sebe u potpunosti, kako vokalno tako i emotivno. Mislim da to ljudi mogu da osete. To je recept, ali nije baš tako jednostavno kao što zvuči.

Bili ste jedan od najznačajnijih učesnika neo-soul pokreta pored Soulquarians kolektiva, kakav je bio osećaj biti deo jednog tako značajnog trenutka u istoriji muzike?
Mi smo bili svi jedna velika porodica, Erykah Badu, Bilal, Common, D’Angelo, Talib Kweli, Mos Def, Pino Palladino, ja i mnogi drugi. Neki od nas su već od ranije bili prijatelji, neki od nas su bili u vezama, ali to nije bilo od velikog značaja kada smo bili na okupu, kada smo radili zajedno, tada nije bilo bitno ko je ko. Svi smo pomagali jedni drugima, producirali smo zajedno, pisali smo zajedno i iz toga je proizišla muzika koje će trajati zauvek i prijateljstva koja i dalje traju. Nažalost, nismo bliski kao ranije i mislim da je to glavni razlog zašto naša muzika više nema takvu snagu.

Da li mislite da postoji neko od novijih izvođača ko ima istu takvu energiju i talenat i ko?
Postoji dosta mladih ljudi sa istom energijom, ali je muzička industrija sada fokusirana isključivo na novac. Muzika je krenula pravcem koji više zaista ne pratim. Sada slušam gospel izvođače koji su i dalje iskrenih emocija i verni svojim korenima.

Ko je muzičar koga bi svi trebalo da slušaju bez obzira na muzički ukus po vašem mišljenju?
D’Angelo. Bez obzira na našu ličnu prošlost, on je čarobnjak i pravi umetnik.

Šta će srpska publika moći da čuje na vašem koncertu na Kalemegdanu?
Moći će da čuje pesme koje su voleli prethodnih 20 godina, ali i pesme sa mog novog albuma, u kojima mislim da će uživati. Možda čak izvedem i premijerno neku pesmu sa sledećeg albuma. Međutim, bez obzira šta budemo svirali ovo će biti prvi put da upoznajemo publiku u Srbiji i to je veoma poseban trenutak.

Koliko šoljica kafe je potrebno da se producira pesma?
Ukoliko je kafa dobra, jedna šoljica je sasvim dovoljna da vas inspiriše da uradite šta god poželite.

Jennifer Ferrin and Garrett Hedlund Dženifer Ferin: Moja Petra je izgubljena na krajnje ličan način Havijer Serkas Havijer Serkas: Heroj kaže Ne kad svi kažu Da DSC_1017cbwj Una Gašić (Bitipatibi): Volela bih da živim na moru NicolasWagnieres Nikolas Vanjije: Prostor kao lično iskustvo · · ·