antonovic-tamara-8695_cover
U VAZDUHU · intervju

Ante Tomić, hrvatski književnik, novinar, scenarista, živi i stvara ispod svog slamnatog šešira. Često je satiričan, ništa manje dobroćudan, a uvek duboko iskren, prema sebi, pre svega. S njim smo razgovarali o filmu „Ustav Republike Hrvatske“, o vernosti prema sebi, o margini i poštovanju drugačijeg i drugog.

Tekst: Aleksandra Babić
Foto: Tamara Antonović

Likovi iz dela Anta Tomića toliko su stvarni i opipljivi da ih nepogrešivo vidimo tu, pored sebe. Osećamo njihove mirise, analiziramo njihove pokrete, podržavamo ih i osporavamo, opravdavamo i ne razumemo. Karaula, Što je muškarac bez brkova, Horvatovi, Ustav Republike Hrvatske – sve se to kontinuirano dešava pred nama. Zato smo ovaj razgovor i započeli pričom o filmu za koji je Ante pisao scenario, filmu koji je zapažen ne samo u regionu već i na različitim stranama naše planete, filmu koji nam priča o ljudskosti, ili barem pokušaju da je dostignemo. 

Tema filma Ustav Republike Hrvatske je mržnja i nedostatak empatije, ali se na kraju stiče utisak da možemo biti bolji ljudi ukoliko to želimo. Ipak, kako smo došli do toga da se mržnja toliko rasprostrani? Da li je to specifičnost našeg regiona?

Ne bih rekao da je to specifično za nas. Dapače, mislim da nas krivo optužuju za nacionalnu mržnju i za to da smo mi Balkanci prvi u tome. Smatram da nismo drugačiji, rigidniji, ni okrutniji od bilo koga drugog. Naprotiv, verska, rasna i nacionalna mržnja postoje na svim geografskim dužinama i širinama, i zato se ovaj film tako dobro i razvija, zato se s uspehom prikazuje i ovde, ali i u Americi i Španiji. Ta stvar je dosta univerzalna i mi smo joj, nažalost, u današnjem svetu svedoci. To je priča i o Americi i Donaldu Trampu, to je i priča nekih Evropljana koji s užasom gledaju sirijske izbeglice. Svako zatvaranje vrata i strah od drugog i drugačijeg jeste ova priča.

Šta vi doživljavate kao vrhunac nepatvorenosti u umetnosti?

Ne znam šta je ta nepatvorenost. To je ono što celog života tražim. U retkim trenucima uspeo sam to da nađem. To se dešava kad imate osećaj da ste iskreni i pošteni u onome što govorite. Ja znam kad nešto radim i mučim se, znam u sebi kad je to istinito i kad nije, znam kad sam loš i nisam pogodio poentu, a kad je suprotno. To je nešto što se čitavog života traži i što se ne može definisati. Nekada je teško i frustrirajuće dobiti tu nepatvorenost.

Određeni kritičari vaša dela nazivaju ljubićima i kažu da predstavljaju podilaženje ukusima publike. Vi se ne libite da priznate da razmišljate o svom čitaocu dok pišete kolumne, knjige, scenarije. Kako postižete zdravi balans između tog podilaženja i zadržavanja ličnog pečata?

Ja volim pisati ljubavne priče i mislim da je to najuzbudljivije. Ako napišete da je muškarac probio planinu da bi došao do neke žene, to je naprosto potpuno neodoljivo za čitanje i to ljudi vole čitati, od klinastog pisma naovamo, to je tako. Ja ne znam u čemu je problem. Oni što vam kažu da ne podilaze publici, oni to govore jer u tome ne uspevaju. To je kao kad vas devojka odbije i onda kažete – pa i nije nešto. A zapravo, svi mi želimo biti prihvaćeni i voljeni. Sama rečenica „ja ne podilazim publici“ pokazuje da iz njih progovara neka frustracija. Ako bi postojao izbor ili-ili, između toga da pišem veliku umetnost ili nešto što će biti široko prihvaćeno i voljeno, ja ću reći – baš me briga za umetnost. Briga me šta će neki kritičar reći jer puno bolje od njega znam šta je priča i kako se piše priča. Dok sam bio mlađi, možda sam se i želeo dopasti kulturnim snobovima, ali danas sam potpuno lišen tih takozvanih umetničkih ambicija, potpuno sam se emancipirao.

Ja zapravo želim pisati priče, želim biti iskren prema čitaocima i prema sebi, ne potcenjivati ih. Volim se svideti ljudima, ali istovremeno neću podilaziti njihovim predrasudama, a ljudi to često brkaju. Misle da ako sam čitan, da sam populista, da podilazim većini, što nije istina. Dapače, moje priče su uvek manjinske, ja sam uvek na strani manjine. 

Šta je to što vas tera da budete na strani manjine? Da li je, paradoksalno, sloboda na margini, kod manjine?

Ne znam za slobodu, ali ja to radim iz moralnog osećaja koji mi to kaže. Viteški je stati na stranu bilo koje manjine. Svi smo mi na neki način manjina. Mene uzbuđuju načini na koje se može biti manjina. Recimo, muzička manjina: panker koji živi na selu i celo selo mu se smeje. 

Kad se vi osećate kao manjina?

Ja sam uvek manjina i svako od nas je na neki način manjina, a žudi se progurati u neku većinu. Uvek se treba truditi shvatiti neke druge ljude i shvatiti njihov poriv, shvatiti šta oni proživljavaju i ne osuđivati. U Hrvatskoj se dogodio strašan zločin, majka je ubila svog trogodišnjeg sina. Meni je to stravično, ja imam dvoje dece i teško mi je da uopšte pričam o tome, ali da li iko razmišlja šta je bilo u glavi te žene, šta je ona preživela? Ja mislim da je zadatak svakog od nas pokušati shvatiti drugoga. Ne treba samo da plačemo nad svojim problemima, već da nalazimo razumevanje i ne osuđujemo jedni druge.

Nedavno ste u jednom svom tekstu napisali sledeće: Otkad sam počeo trčati, lakše nekako izlazim na kraj s budalom. Život mi se čini boljim. Nisam više onaj mrtvi, truli panj, već neki mladi, zeleni izdanci opet rastu iz mene. Zašto trčanje sada, da li ste osećali potrebu za nekim novim preispitivanjem sopstvenih granica?

Ja sam čovek u ozbiljnim godinama, meni je 47 godina i moj život se menja, neke čudne stvari mi padaju na pamet. Tako je sa trčanjem. Bio sam i depresivan i bio mi je potreban trenutak samoće i kretanja. 

U jednoj od svojih kolumni naveli ste da već 25 godina živimo u dernjavi istih ratnika. Ko su ti ratnici?

To su strašni ljudi koji nam ne daju da izađemo iz rata i nacionalne mržnje, što je užasavajuće. Mi stalno mislimo da će jednom postati bolje, da će se pojaviti trenutak kad ćemo shvatiti da smo grešili što smo mrzeli druge i drugačije, i kako ćemo nakon toga živeti u slozi. Ali ne postoji tačka u kojoj ćemo pobediti svoje predrasude i postati bolji ljudi jer to zlo živi među nama, a mi se ne možemo pomiriti s time da ne postoji tačka pobede i da je borba s demonima svakodnevna. Frustrirajuće je shvatiti da svakodnevno morate govoriti da su svi jednaki, da smo svi isti ljudi. Zapunjujuća je bila situacija s Deklaracijom o zajedničkom jeziku. Ta histerija s kojom je dočekana očigledna činjenica da su naši jezici isti… Pitao sam se – šta je to vama, ljudi, u glavi? To je ta dernjava, 25 godina slušaš iste glupane koji truju moj život, ovo društvo, ovo tlo pod nama.

TLO_072716_BK_0206_cover Mimi Leder: Potraga za pričama pizza bar_cover Milica Popović, Pizza Bar: Mesto sa osmehom Dragan Đorđević Dragan Đorđević: Hip-hop je postao država nad balkanskim državama IM7 006_cover Sonja Lukić, Tanguango: Sve tajne argentinskog tanga · ·