00Naslovna
U VAZDUHU · retrovizor

Pre nekoliko dana navršilo se tačno osam decenija od smrti Branislava Nušića. Njegov život bio je pozornica na kojoj je izmenjao mnoštvo uloga, a njemu samom najomiljenije je bilo da zabavlja svoj narod.

Tu ulogu izvodio je vatreno, točeći nesebično raskošan talenat svoje komike u kome su savremenici nalazili utehu za sve društvene nepravde, a još češće bili u prilici da se smeju sopstvenim manama. Te mane, aktuelne i danas, ključ su svežine Nušićevih dela i jedan su od najvećih razloga zbog čega nam se čini našim savremenikom, bliskim i prisnim, koji bi razumeo i naše vreme i našao savršeni način da ismeje sve njegove slabosti. Spisateljski nagon je Nušića pratio od najranije mladosti, pa je već na pragu dvadesete godine napisao prvu komediju. Komedija Narodni poslanik bila je duboko satirična, čak opasna jer je najoštrije kritikovala režim. Da problem bude veći nastala je u veoma nezgodnom političkom trenutku, za vreme Timočke bune koju je vladajući režim u krvi ugušio.

Stoga je tadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu zabranio njeno izvođenje. Ali buntovni duh mladog Nušića nije imao mira. Usudio se da napiše satiričnu pesmu Dva raba koja je, doduše indirektno, prozvala i samog kralja Milana. Zbog Dva raba Nušić je dobio dve godine zatvora koje je izdržavao u Požarevcu. Odnos prema političkim zatvorenicima je bio veoma strog, a njemu je bilo čak zabranjeno i da piše. On se tada dosetio da pošalje pismo nekom svom „ujaku“ na položaju, u kome je napisao da bi mu robijaški dani makar malo bili olakšani ako bi dobio hartiju i olovku. Ubrzo mu je to dozvoljeno, samo zato što je upravnik pročitao pismo, pa je računao da je bolje da popusti nego da upada u neprilike kada pismo stigne do Nušićevog „ujaka“. Tako su nastala dela Listići i komedija Protekcija, u kojoj je otupio kritičku oštricu i sveo je na lakrdiju koja ismeva činovnike i njihove malograđanske osobine. Neki su ovu komediju nazvali kompromisnom, jer je kroz nju zapravo izrazio pokajanje.

Mladi Nušić nije bio politički borac koji bi bio spreman da istraje u svojim uverenjima, ako bi to značilo da mora da se liši pristojnog života. Pomilovan je, i čak mu je data državna služba, ali vlast je pomilovane političke osuđenike odstranjivala iz Beograda i davala im službu u nekom udaljenom mestu. Nušić je poslat u Prištinu gde je vršio dužnost konzularnog činovnika. Orijentalna sredina ga je privukla i čak inspirisala, ali će u sledećih deset godina biti odvojen iz svoje matične, građanske sredine, pozorišta i svega što je u tom trenutku činilo aktuelnu srpsku kulturu. U ovo vreme nastaje Sumnjivo lice koje će svetlost dana ugledati tek punih 40 godina kasnije. Nakon povratka u Srbiju otvoreno podržava režim kralja Aleksandra Obrenovića, staje na čelo režimskog lista i postaje činovnik Vlade, pa zbog toga postaje meta satiričara od kojih je najglasniji bio Radoje Domanović. Godine 1900. Nušić postaje upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, što će biti od presudnog značaja za njegov dalji rad. Sredina ga nadahnjuje, kao i društvo umetnika i pisaca koji su se svakodnevno okupljali po čuvenim beogradskim kafanama. Ovaj segment svog života kasnije će opisati u zbirci Iz poluprošlosti. U ovo vreme Nušić je bio čuveniji zbog svojih drama nego komedija, pa je tako napisao libreto prve srpske opere Na uranku Stanislava Biničkog.

Kada je maja 1903. godine izvršen Majski prevrat, Nušić je bio primoran da kao deo starog režima napusti Srbiju. Otišao je u Novi Sad gde postaje upravnik Srpskog narodnog pozorišta i većinu vremena provodi sa trupom na putu. Kada se prašina Majskog prevrata spustila, vraća se u Beograd i ne računajući da može dobiti državni posao piše popularne kozerije u listu Politika koje potpisuje pseudonimom Ben Akiba. U ovo vreme Nušićev najveći kritičar bio je Jovan Skerlić, koji mu priznaje književni talenat, ali mu zamera da ga je komercijalizovao i stavio u službu lošeg ukusa publike, postavljajući mu pitanje odakle mu moralno pravo da piše satire kada je sam bio sluga bivšeg režima. Činilo se da ništa više ne može rehabilitovati Nušića, ali baš u ovo vreme izbija Aneksiona kriza. Budući veliki patriota, ali i računajući da je došao njegov trenutak, Nušić za jednu noć piše delo Hadži Loja, koje će u ovo vreme odigrati veliku patriotsku ulogu i čitati se u svakom domu. Ovo delo ga kroz velika vrata vraća u javni život, pa on postaje neizostavni učesnik mitinga protiv aneksije, na kojima drži zapaljive patriotske govore, uvek prepune teatralnosti i britke rečitosti.

Za vreme Balkanskih ratova postaje prvi načelnik oslobođenog Bitolja, a zatim odlazi u Skoplje u kome osniva pozorište. Tokom Prvog svetskog rata doživljava najveću tragediju svog života jer gubi sina Strahinju. U toj teškoj boli sa srpskom vojskom prelazi Albaniju i ostatak rata provodi u emigraciji. Nakon rata postaje načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, a nedugo nakon penzionisanja 1923. godine dolazi u Sarajevo gde staje na čelo pozorišta. U Beograd se vraća 1928. godine i tada nastaje njegovo najplodnije doba. Već sledeće godine piše Gospođu ministarku koja doživljava veliki uspeh i konačno mu odaje priznanje koje mu je pripadalo.

U tim godinama postaje neizostavni učesnik i organizator mnogih manifestacija, stiče veliku društvenu moć, pokreće osnivanje Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić, na Vojnoj akademiji predaje Retoriku i konačno postaje redovan član Srpske akademije nauka.  U poslednjoj deceniji  života daje svoja najbolja dela, čije je zaplete voleo da smišlja ređajući pasijans. Nakon već pomenute Gospođe ministarke, slede Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik… U jesen 1937. godine ozbiljno se razboleo. Svoj šeretski duh ni tada nije gubio, pa je iz bolnice poručio novinarima da je od devojke pretvoren u muškarca, ali da ne želi da to bude objavljeno iz porodičnih razloga, zatim je zapalio cigaretu sa kojom su ga fotografisali u inat lekarima, kako je rekao. Ostalo mu je samo nekoliko meseci života. Te dane provodio je u pisanju svog poslednjeg dela Vlast. Nekoliko dana pred smrt završio je drugi čin. Poslednju veliku radost pričinila mu je vest o veoma uspešnoj premijeri njegovog Pokojnika u Zagrebu.

Najveći srpski komediograf preminuo je tiho i dostojanstveno u svom toplom domu u Beogradu, dvadeset minuta nakon podneva tog 19. januara 1938. godine, okružen ljudima koji su ga voleli i poštovali. Sledećih dana ceo Beograd je žalio, Narodno pozorište je bilo zavijeno u crno, a u vazduhu je lebdela slutnja da je sa Nušićem završena čitava jedna epoha. I bila je. Novine tog doba donose vest da je preko 15.000 ljudi došlo da se pokloni umrlom Nušiću u predvorju Narodnog pozorišta. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu u grobnici sa spomenikom, koji je za života podigao. Za taj spomenik vezana je jedna anegdota, kojom ćemo u pravom Nušićevskom duhu završiti ovo podsećanje na život velikog pisca. Beograđani su se veoma čudili jer je spomenik bio izgrađen u obliku piramide, podignute u neposrednoj blizini Aleje velikana. Kada su pitali Nušića zašto je podigao tako čudan spomenik on je u svom duhu odgovorio: Pa kako zašto? Da mi se neko kad umrem na grob ne posere.

Naslovna fotografija - (izvor media.glamour.com) Istok Pavlović i ženska zanimanja: Obavljate li posao u skladu sa testosteronom? Naslovna fotografija - Leo Varadkar, premijer Irske (foto izvor extra.ie) Nismo ni prvi, ni jedini: Gej premijeri u stranim zemljama Umetnik Mauro Gatti pretvorio je dve najčešće psovke u umetnička dela (izvor boredpanda.com) Zašto psujem, a nisam Vedrana Rudan Evolucija (foto izvor: suwalls.com) Peticija protiv evolucije: Ko je bre nastao od majmuna? · · · ·