FB_IMG_1513623668956
U VAZDUHU · intervju

Na samom početku 2018. godine razgovarali smo sa Bojanom Marjanovićem, novinarom, urednikom, proznim piscem i jednim od autora uvrštenih u širi spisak kandidata za ovogodišnju NIN-ovu nagradu za roman godine. U žiži razgovora koji sledi je njegov roman „Sutra ćemo“ (objavila Književna radionica Rašić), ukorenjen u priči o turbulentnim danima u (unutrašnjim) životima Sare, Gorana i Darka, aktera ljubavnog trougla.

  • Budući da je u nadnaslovu ovog romana navedena pa precrtana odrednica ’melodrama’, ako ova priča nije melodrama, šta onda Sutra ćemo na prvom mestu jeste?

Pojedini melodramski obrasci svakako postoje u romanu, ali namera mi je bila da tekst izgradim upravo na izneveravanju osnovnih postulata melodrame, kao što su predvidljivost pozicija koje likovi zauzimaju ili jasno komponovani zaplet po šemi susret-prepreka-prevazilaženje prepreke. Tako da, kad se sve zbroji, krajnji rezultat i jeste neka lažna melodrama – ljubavna proza kojom sam pokušao da pomirim sebe kao novinara i sebe kao pesnika. 

  • Ako ipak prihvatimo melodramu kao okvirnu odrednicu ove priče o ljubavnom trouglu, da li si radeći na romanu spoznao ima li efektne melodrame bez oslanjanja na opšta mesta?

Verujem da je tako kod većine ljudi koji se bave ovim poslom, ali ja stvarno nastojim da pišem onakve knjige kakve volim da čitam, a, pre svega, uzbuđuje me književnost koja promišlja kako se činjenice iz TV dnevnika i pasusi iz društvene teorije ocrtavaju u spavaćim sobama, gradskom prevozu, kafanama i kancelarijama. Međutim, sam proces pisanja takvog teksta je dosta zanimljiv i napet jer, naime, nije uvek sasvim lako odrediti šta su male, svakodnevne priče, a šta nametnuta slika o tome kako bi male, svakodnevne priče trebalo da izgledaju. Tzv. privatna sfera je, naravno, prostor reprodukcije dominantnih ideoloških modela, a ja sam pokušao svojim pisanjem da ih izvrnem i da ukažem na postojanje i nekih drugačije intoniranih svakodnevica koje nose neki drugačije postavljeni junaci i junakinje. A i oni, jebiga, valjda zaslužuju svoju melodramu.

  • Da li je ovo troglasje na kome počiva priča i izraz Sutra ćemo od samog početka bio tvoj čvrst izbor?

Kada vas uče bazičnim postavkama novinarskog zanata, kažu da bi trebalo imati bar tri izvora koja potvrđuju verodostojnost neke priče na kojoj radite, a budući da je meni bilo stalo da ispričam ovu priču u romanu što verodostojnije, kao svaki revnosni novinarski zanatlija, odlučio sam da to uradim kroz njih troje – Saru, Darka i Gorana. A izraz sutra ćemo se nametnuo kroz samo pisanje tih njihovih isprepletenih priča. Učinilo mi se da on u dobroj meri opisuje njihove (naše?) živote uokvirene nesigurnim poslovima, nestabilnim vezama, te jednom, generalno govoreći, posve nepredvidivom sutrašnjicom koja u tom nekom našem imaginariju stalno vibrira između utopije i apokalipse. Pa, kad je već takva kakva jeste, onda ćemo se njome i našim životima u njoj ozbiljno baviti tek kad nam pokuca na vrata. Dakle, sutra ćemo.

  • Kako se Sutra ćemo kreće u okvirima stvarnosne proze, da li imaš sreće da srećeš, upoznaješ i druguješ i sa stvarnim ljudima sa ovako bogatim untrašnjim životom, kakav nosi i određuje tvoje junake, a posebno Darka?

Uh, ne samo da ih svakodnevno upoznajem već sam i sam neko nesretno telo koje se svakog dana budi i leže kao gost u jednom takvom bogatom unutrašnjem životu. Rekao bih da je svako od nas, zapravo, biće dosta bogatog unutrašnjeg života. Unutrašnjeg života utopljenog u strahove i frustracije, ambicije i lenjosti, seksualne ushićenosti i politička promišljanja sveta, zaljubljenosti i usamljenosti. Sad kad razmišljam o tome, zapravo, upravo su ti bogati unutrašnji životi nešto što je jedan od ključnih uslova da neko bude stvaran junak, a i stvaran čovek. A, sad, da li je sreća ili ne to što poznajemo jedni druge takve kakvi smo… Ne znam, ima dana kada je užasno naporno, ali često zna biti jako lepo.

  • Tvoja junakinja Sara u jenom trenutku uzvikuje: „Književnost radi nas postoji!“, te, u viđenju Bojana Marjanovića, zbog koga ovdašnja književnost danas postoji? 

Nažalost, čini se da je ovdašnja književnost – mada je, naravno, jako teško pričati o njoj kao o nekom homogenom entitetu – prečesto okrenuta održavanju svoje, usko esnafske, iluzije o nekoj vlastitoj bitnosti. Naravno, važno je da razgovor o književnosti postoji na raznim nivoima – a jedan od njih, bez sumnje, jeste taj nivo na kom književnici/e, novinari/ke, kritičarki/e i svi ostali profesionalnci/ke razgovaraju o njoj – ali ponekad stvarno izgleda kao da se dobar deo ovdašnje književne produkcije stvara samo zato da bi se održavala slika o postojanju nekog tzv. književnog života u kom se održavaju te neke tribine i promocije na koje odlazimo jedni drugima. Iako cenim mnoge svoje tekstualne saborkinje i saborce, iako su mi njihovi saveti i kritike često bivali jako važni, voleo bih da verujem da se književnim tekstovima možemo obraćati široj grupi ljudi i kroz književne tekstove pokretati šire debate o svetu u kom živimo.

  • Sara svako malo ruši zid i obraća se čitateljstvu. Kako bi se ti, kao autor ovog i ovakvog romana, obratio čitaocima, šta bi bilo u fokusu tvog obraćanja čitaocima-namernicima?

Književnost je relativno bezbedno igralište na kome možete da vežbate život – sve svoje emocije, stavove, pozicije, odluke možete da provežbate na tom igralištu, sagledate ih iz raznih perspektiva, promislite ih na načine koji su retko gde drugde na taj način dostupni. Te, ne libite se da to i radite, često i obilato. 

  • Imajući u vidu tvoj društveni angažman i urednički posao u LicuUlice, srećeš li možda one koji su u nekoj meri razočarani odsustvom vidljivijih primesa aktivističke književnosti u Sutra ćemo, romanu koji i Viktor Ivančić u svom blurbu, između ostalog, hvali na konto „odustva epohalnosti“?

Pa, moram da priznam da još nisam sreo nekoga ko bi na taj način bio razočaran knjigom. Dosta sam njenih stranica ispisao tako da kroz svoje likove komentarišem društvo u kom živimo, ponekad i na sasvim dnevno-političkom nivou. Tako da mi je veća bojazan bila da li ću te pasaže dobro integrisati u osnovni, ljubavni narativ, a za sad mi još niko nije rekao da sam zajebao stvar radeći to. Što znači da sam ili napravio dobar posao ili sam okružen finim i uviđajnim ljudima, a, kad malo bolje razmislim, nijedna od te dve opcije nije loša.

  • U uvodu romana i stoje kratki citati Roberta Maklijama Vilsona i Dejvida Fostera Volasa, kasnije srećemo i navode Toma Rahmana i brojne literarane refrence, te koje bi bile tvoje knjiške preporuke našim čitaocima?

Uvek je nezgodno prebirati po mentalnim policama i izdvajati knjige koje su uticale na tebe, pa ću ovde navesti naslove koji su mi trenutno kraj kreveta. Posle briljantnog prošlogodišnjeg romana Sjećanje šume Damira Karakaša, krenuo sam da popunjavam čitalačke rupe u njegovom opusu i put me naveo na Blue Moon. Vrlo zanimljiv opis trenutka pre totalne društvene katastrofe koja nas je zadesila. Zatim, konačno sam se upustio u tu Knausgor čitalačku misiju. Dugo sam odlagao, ali evo me, pregurao sam polovinu prvog toma i, iako i dalje nisam siguran da li pisanje takvog egzibicionističkog šestoknjižja ima smisla, sasvim sam siguran da je njegov pripovedački talenat (i fantastičan prevod Radoša Kosovića) nešto što treba sebi priuštiti. I na kraju, dopala mi je šaka i antologija Spaljena djeca Amerike odličan presek savremene američke književnosti, od nekih ranijih favorita poput Dejvida Fostera Volasa i Džonatana Letema do nekih meni sasvim novih imena, uz predgovor Zejdi Smit. I na kraju, u svim preporukama, moram da navedem i najbolji roman, po mom sudu, napisan ove godine na našem jeziku – Pjevač u noći Olje Savičevič Ivančević.

Mila Turajlic headshotcover Mila Turajlić: Subjektivne slike naše prošlosti Marko Milic (foto Aleksandra Solujić) Marko Milić: Majstor savremenog plesa Marko Vidojković Marko Vidojković: Spas nam je u domenu naučne fantastike DSCF7728cover Christophe Vasseur: Hleb je uvek dobra ideja · · ·