Bojan Vuletic_cover
U VAZDUHU · intervju

Ko kaže da dobrih vesti (barem na polju visoke i popularne kulture) nema? Evo, „Rekvijem za gospođu J“, film u režiji i prema scenariju Bojana Vuletića, s Mirjanom Karanović u naslovnoj ulozi prikazan je u zvaničnom programu 67. Berlinskog filmskog festivala, i to u prestižnom programu Panorama Special, a ovih dana nas očekuje i domaća premijera – na FEST-u.

Šta se sve u profesionalnom smislu zbivalo u vašem životu od završetka bioskopske distribucije i festivalskog pohoda vašeg prethodnog i prvog celovečernjeg filma, Praktičnog vodiča kroz Beograd s pevanjem i plakanjem?

Period između dva filma obično se meri godinama. U idealnim uslovima, kod nas prođe najmanje četiri godine između dva filma. Piscima i rediteljima, ukoliko nisu zaposleni, ne preostaje ništa drugo nego da za to vreme kao slobodni umetnici rade na drugim projektima. Ja sam konkretno, između dva filma, pisao scenarija za kolege ovde i u inostranstvu, režirao dokumentarne filmove, jednu TV seriju i kao pomoćnik režije pomagao kolegama i, naravno, razvijao svoj film.

Kako je izgledao put ovog filma od postprodukcije pa do mesta u zvaničnom programu tako prestižnog festivala kao što je Berlinski?

To je teško reći. Na neki način moj posao se završio kad smo završili postprodukciju. Apliciranje na festivale je deo posla koji preuzimaju distributeri i producenti. Od tog trenutka sve što se sa filmom dešava je van vaše kontrole. Vi samo čekate dobre ili loše vesti. To je ponekad dosta stresan period.  

A kako, na kojim osnovama je nastao lik gospođe J, glavne junakinje vašeg novog filma?

Gospođa J. je skromna sredovečna žena, bivša administrativna službenica sa srednjom stručnom spremom, prosečno obrazovana, bez posla. Depresivna. Rekvijem za gospođu J. je crna komedija o tranziciji koja je pojela svoju decu, o ljudima koji su oduvek radili pošteno, pa nisu uspeli da se snađu u novom vremenu tranzicije, u kome vladaju korupcija, birokratija i dupli moralni aršini. U ekonomski i moralno urušenoj Srbiji, ti ljudi više nemaju nade. Oni nemaju snage da se prilagođavaju, oni su zbunjeni i umorni, i jedina tranzicija koju danas vide kao spas jeste tranzicija na onaj svet. Ali, kao što u Srbiji birokratija i korupcija otežavaju ne samo jednostavan život već otežavaju i jednostavnu smrt, tako će i tranzicija na onaj svet biti usporena i neizvesna, kao papir izgubljen na šalterima institucija sistema.

Koliko je taj film evoluirao, koliko se menjao tokom priprema i samog snimanja filma i da li je na koncu taj lik upravo ono što ste imali na umu i u duši pri prvim fazama razvoja tog lika?

Scenario je dosta precizno napisan, tako da od početka nije bilo velikih dilema kako film na kraju treba da izgleda. Zahvaljujući pre svega izvanrednoj glumačkoj ekipi s Mirjanom Karanović na čelu i autorskoj ekipi među kojima su umetnice Jelena Stanković kao direktor fotografije, Zorana Petrov kao scenograf i Lana Pavlović kao kostimograf i mnogi drugi, bilo je veliko zadovoljstvo da kreativno uobličimo film.

U kojoj meri je na krajnje konture tog lika imala Mirjana Karanović, imajući u vidu njeno iskustvo, ikoničnost njene pojave i činjenicu da je njen lik i krunski u Rekvijemu?

Mogu samo da kažem da je rad s Mirjanom Karanović za mene bio jedna od najkreativnijih i najlepših poslovnih saradnji. Njeno ogromno iskustvo kao vrhunske glumice, ali i kao pedagoga i rediteljke, pomoglo je da shvatim koliko je poverenje ključno za dobar rezultat. Svi smo mi zaverenici u zajedničkom poduhvatu. Zato je poverenje najvažnije kad je kreativni timski rad u pitanju.

Da li ste tokom rada na ovom filmu otkrili i neke nove prepreke, novopridošle zamke koje prate nastanak dugometražnog filma u Srbiji danas?

Naprotiv. Mogu reći da sam zaista srećan kako je rad na ovom film protekao. Iako je produkcijski bio zahtevan, jer smo ga snimali u tri zemlje, nismo imali nikakva iznenađenja. To je sigurno rezultat temeljnih i odličnih priprema koje smo imali. 

Čini se da je u prethodnih godinu dana, a to je period koji je koincidirao s ključnim fazama nastanka ovog vašeg filma, došlo do nekakvih pomaka nabolje u sistemskom smislu kad je o srpskom filmu i srpskoj kinematografiji reč. Da li ste saglasni s tim sudom?

Filmovi Nikole Ljuce, Ognjena Glavonjića, Maje Miloš, Nikole Ležajića, Pavla Vučkovića, Mirjane Karanović, Srdana Golubovića i drugih autora poslednjih godina prikazani su na najvažnijim svetskim festivalima. To jasno govori o uspehu srpskog filma. Institucionalno postoje očigledni pomaci. Konkursi FCS su češći, i budžeti za snimanje su veći. Zaista mogu da kažem da se tokom svih faza na ovom filmu osećala jedna vrsta sigurnosti, jer je sistemska briga za projekat, pre svega FCS, doprinela profesionalnim uslovima i činjenici da svi radimo svoj posao na najbolji mogući način. Mislim da je jasno da srpski film otpočinje novu, zdravu etapu i pozicioniranje u svetu koje mu s pravom pripada.  

Za kraj, kakvom se prijemu nadate kad je u pitanju susret Rekvijema za gospođu J. i bioskopske publike u Srbiji?

Nadam se da će se našim ljudima svideti film. Da će ga razumeti i da će uprkos ozbiljnoj temi nasmejati publiku. Jer ozbiljno uvek bolje ide sa smešnim. A mi volimo da se smejemo.    

BLTS - naslovna fotka Better Lost Than Stupid: Elektro scena je sve inovativnija Neda Knezevic_cover1 Neda Knežević: Evolucija jugoslovenske ideje Natasa Drakulic 02 by Milos Luzanin-cover Nataša Drakulić: Nisam očekivala ovako veliki publicitet LG OLED televizor Mr. OLED: Ja unosim magiju u svet televizora · ·