Boris Mladenović
U VAZDUHU · intervju

Nakon što je zbirka „Smešna muka“ imala i svoju zvaničnu promociju rešili smo da sa njenim autorom, a istovremeno i jednim od frontmena benda Jarboli, uradimo ovaj razgovor. Da City Magazine ima kategoriju intervjua u nastavcima, ovaj bi mogao biti takav. Verovatno najduži, ali i najopsežniji koji ćete pronaći u pretragama na ime Boris Mladenović. Za one koji ne znaju, Jarboli spremaju novi album, ali pre toga mnogo priče – o poeziji, zajednici, slobodi i ljubavi…

Čija je ideja bila da pesme budu poređane hronološki, onako kako su nastajale?
Nije bila ničija ideja, kada sam pristao da objavim knjigu seo sam i ispisao tekstove, a pošto nisam mogao da se setim svega, krenuo sam redom, album po album da mi nešto ne promakne. I onda kada sam to složio shvatio sam da imam niz koji sam već jednom ranije smislio, a to su redosledi pesama kakvi su i na albumu. Ispostavilo se da je taj niz dobar.

Zanimljiva je struktura zbirke, naslov knjige je sintagma iz poslednje pesme u zbirci…
To je slučajno ispalo, Zabluda je bila poslednja pesma po redosledu kako smo sklopili knjigu, ali ona nije poslednja pesma koju sam napisao. Smešna muka je izgledalo tačno, kao opis onoga što se nalazi u knjizi.

Pisati poeziju i tekst za (na) muziku nije isto. Da li po tebi poezija mora da se uklapa u melodiju?
O poeziji skoro ništa ne znam, i slabo je razumem, ali kada mi se nešto dopadne ili imam osećaj da neku pesmu razumem ona najčešće u sebi ima ritam i on nije tako strog, ali mislim da je poezija bez ritma nešto što ne može ni da postoji. Meni je poezija performativna umetnost a ne nešto što se štampa u knjizi. Poezija kroz recitovanje dobija svoju pravu dimenziju, ona je neposredna i kratka stvar kao i pop muzika. I ona se pakuje u par minuta sažetih emocija, poruka, i to treba tako i isporučivati. Romani se čitaju danima i u njihovim svetovima se duže živi, a pesme su kratki i jasni udarci nekakvog sadržaja i zato mislim da nema poezije bez ritma. Ne može da se čita i izvodi poezija a da nema ritma. To ne mora da bude kao u pop pesmi četiri četvrtine, može da bude bilo koja ritmička figura koja ima opravdanje da se pojavi.

A onda je Bob Dilan dobio nobelovu nagradu… zato, kako da te ne pitam – da li je rok poezija legitimna poezija?
Kako da ti kažem da nije kada sam ja taj koji takvu poeziju piše, a evo sada sam i knjigu objavio. Ali je loše proglasiti svaku rok poeziju za poeziju, kao što je loše proglasiti svaku knjigu koja u sebi ima stihove za knjigu poezije. Svašta se danas izdaje i kaže se da je to nešto, a nije. Teško je tu biti pametan, a bolje je biti osetljiv pa osetiti stvari prilikom konzumacije. Zato ja pričam o recitovanju jer to menja stvar sa poezijom. Slušao sam Milenu Marković kad je čitala svoje pesme, to je stvarno bilo potresno iskustvo. Inače volim tu poeziju, to je ona koju razumem, ali je ovo bio pravi doživljaj, bilo je par situacija koje su mi naterale suze na oči tamo gde to treba da se desi, nasmejala me je tamo gde treba… Ne radi se o tome da je Milena Marković ne znam kakav performer, već se radi o tome da je to ta osoba i to onda ima dvostruku težinu. Kada bi svaki pesnik čitao svoje pesme, onda bi se lako došlo do toga šta je poezija a šta nije. Pesničenje je dobar primer za to. Pesničenje ima ultra demokratsku platformu u kojoj je sve poezija, i svako ko dođe sa stihovima, automatski postaje pesnik, izlazi na binu, a ti kad gledaš iz publike, nisu svi pesnici. Ili, da ne donosim opšte sudove – meni se ne sviđaju svi jednako, neke smatram duhovitim a neki su samo dobri štos mejkeri.

Da li bismo mogli da kažemo da prvi deo zbirke (prva dva albuma) čine društveno-političke teme i motivi, dok je drugi deo više sociološka studija?
Pesme koje ti smatraš sociološkim ja smatram najpolitičkijim. Naša percepcija političkog je metastazirala. Politika je postala estrada i sve drugo je postalo estrada. Sve je samo proizvod sa rafa i sve su to konteksti bilo negativni ili pozitivni, ali u suštini prazni. To su utisci bez sadržaja. Politika bi trebalo da postoji radi društva, zato što ljudi žive u zajednicama, inače ona ne bi postojala. Zajednica je regulisana našim društvenim okolnosti, pravilima i uslovima života. Meni je razmišljanje o zajednici najpolitičkiji vid razmišljanja koji čovek može sebi da dozvoli, sve ostalo vrlo brzo sklizne u teorije zavere i nekakvo ponavljanje recepata iz istorije i trpanje ozbiljnih misaonih tokova u pop floskule koje smo povadili iz čega oćeš – komunizma, kapitalizma, fašizma. Bilo šta kad izvučeš iz konteksta ti dobiješ neku praznu pop formu, i u tome mi sad živimo i mislimo da je to politika. A nije, politika je bavljenje društvom i zajednicom. Iz toga bi trebalo da proizilazi i ono što zovemo politička aktivnost. Tamo gde se zajednica osetila napadnutom i ugroženom ti imaš političke pobune i pokrete, kao u Požegi ili Nišu.

Da li to onda znači da je prvi deo zbirke zapravo mladalački pristup obradi teme koja te sve vreme inspiriše?
Ima toga. I prvi deo knjige je bavljenje društvom, odnosom pojedinac-društvo na koji je svako od nas osuđen. Odnos pojedinac-društvo je tema za svakog čoveka koji živi u zajednici. A i ako su neke druge ideje deo pesme one takođe proizilaze iz ovog odnosa, pojedinac-zajednica. Jedino što sam ja, kad sam bio klinac, imao slabiji asortiman načina i oruđa da formulišem svoje misli i ideje. Zapravo, druga polovina knjige samo tačnije govori ono što sam hteo da kažem od početka. Novije pesme su mnogo preciznije nego stare.

U tvojoj poeziji se čak i kad je pesma ljubavna osećaju druge relacije – ja prema zajednici i ja prema voljenom biću?
Zato što su ti odnosi uvek tesno isprepletani. Ne može ništa da se desi mimo zajednice, čak i kada si izolovan ti si i dalje u tom sistemu. Svi naši odnosi, privatni, ljubavni, ovakvi i onakvi su isto tako u dodiru sa tom zajednicom. Ali puno stvari koje se manifestuju kroz naše odnose, ljubavne, prijateljske, ovakve i onakve potpadaju pod nekakva naučena ponašanja, neke implementirane modele ponašanja i odnosa. Zato što to i jesmo i nismo baš mi, onaj deo nas koji je zapravo zajednica u nama. Kakva god da je ona. Ako je to neka grozna, ksenofobična, mrziteljska zajednica to isto tako živi u nama. Dešava mi se da kroz odnose sa drugim ljudima prepoznajem u sebi stvari koje mi se ne dopadaju. Tada shvatim da tim osećanjem rukovodi nešto što jeste iz mene, ali ja to osećam kao strano u sebi. I onda preispitujem te relacije kroz pesme.

Tvoja ljubav prema zajednici je velika, kada je to osećanje počelo da se razvija?
Ne znam kada sam to osvestio, ali to je posledica mog odnosa sa društvom. Ja sam rođen i elementarno formiran u jednom društvu koje je bar delovalo kao mirno i funkcionalno, kao da postoji zajednica, onda sam najveći deo mladosti proveo u vremenu u kom je to društvo razoreno i možda je to stvar koja mene i generacijski i lično brine i plaši, da smo bez zajednice osuđeni na propast. Ali teorije i ideologije nisu važne i neće nam ispuniti snove, već moramo da se bavimo onim što jeste naša zajednica.

Često kroz tekstove, a nekada je tako bilo na koncertima Jarbola, bodriš mlade ljude da „strgnu“ sve što je društveno prihvatljivo i oslobode ono što je iskreno i izvorno njihovo. Da li misliš da mladi ljudi baš to vole u tvojim stihovima?
Neki sigurno da, znam neke koji su to prepoznali u našoj muzici. Ja sam dosta zatvoren čovek inače u životu, i za mene je spontanost u komunikaciji veština i do toga sam morao da dođem. Za mene je to vrednost po sebi, to ne mora da bude tako za svakog čoveka, za one kojima na primer direktnost potpuno prirodno pada. I onda je to u pesmama i formulisano tako kao da ja bodrim neke druge ljude, a ja zapravo bodrim samog sebe. Pozicija mene kao autora jeste takva da se uvek bavim samim sobom, ali pesma je uspešna i spremna za komunikaciju onda kada osetim da sam čačkajući po sebi iščačkao stvari koje doživljavam kao opšte i koje onda mogu da podelim. S jedne strane to je neposredno jer je moje, i spreman sam da to kažem vama, a istovremeno je oblik podrške, u smislu da ja znam da je i vama tako! Možda je to malo pretenciozno rečeno ali je to logika koja vlada. I generalno rok muziku doživljavam kao sredstvo za takvu vrstu komunikacije. Rok koncerti jesu uzbudljivi zato što oslobađaju ljude i oni mogu da se ponašaju drugačije. Ali za to oslobađanje je potrebno neko sidro, jer samo oslobađanje po sebi nema smisla i treba da se kreće oko neke vrste vrline, oko nečega što je suštinski, arhetipski, važno za čoveka. Ako oko toga uspemo da napravimo situaciju u kojoj je slobodno vikati, padati plakati, pevati onda imamo rezultat koji nešto znači. Rok koncert, kada je dobar, ima obrise plemenskog rituala. Imaš vrstu zajedništva koja je iznad pragmatične svesti iznad dobiti, koristi i preživljavanja, koja služi osnaživanju duhovnog u zajednici. I samo kada je koncert uspešan može tako nešto da se postigne, i to se dešavalo na nekim koncertima Jarbola.

Ali da nemaš problem da govoriš o svojim osećanjima tako pred svima, meni to zvuči malo neverovatno?
Ali vidiš o čemu se tu radi – kada govoriš pred svima to je kao da govoriš ni pred kim. Onaj koji priča svima se oseća kao da ne priča nikome, zapravo kao da priča sam sebi. A ti ljudi koji su tu, sa tobom, su zapravo neka vrsta saučesnika u tom tvom pobeđivanju samog sebe, a i ako to uradiš na pravi način i pogodiš opšteprisutno mesto kod ljudi, ono mesto u stomaku, onda se približiš njima i oni tebi i tu se stvara osećaj zajedništva.

Da li bismo tvoj poetski postupak onda mogli da opišemo kao onaj od pojedinačnog ka opštem ili od opšteg ka pojedinačnom?
Ne mogu to jasno da raščlanim kod sebe, jer nekad imam poriv da spolja opisujem neku društvenu pojavu koju sam primetio, pa tek u opisu shvatim koji aspekti toga su u meni. Ali najčešće kreće stvar iz mene, zato što ja sam sebi izgledam kao nešto čudno i pokušavam da to definišem, pa se onda ispostavi da to ima veze sa društvom i da nisam jedini koji se tako oseća.

A šta je za tebe sloboda?
Evo pročitajte u knjizi šta ja mislim o tome šta je sloboda. Mi ovde ne možemo da odgovorimo na to pitanje, možemo samo da pričamo na tu temu. Nema odgovora, jer svaki kratak odgovor je, ponoviću, prazna pop floskula i ona ne znači ništa, ona samo skreće pažnju sa onoga što se zaista desilo. To ti je kao kad se vojna intervencija definiše kao humana. Tako i za slobodu može da se smisli bilo šta, na primer, to je kad ja radim šta hoću, a nije, o slobodi mora da se misli. Ona mora svakog dana da se iznova stvara i stiče, a to su filozofske i poetske teme. Nova represija je ona koja se sprovodi haosom, a do sada je ona bila sprovođena tvrdom rukom. To je zanimljiva pojava i ne zna čovek kako da se bori s tim. Taj nam se haos predstavlja kao sloboda, a u stvari nije, u tom smislu poezija može da bude dobar teren za promišljanje stvari zato što to jeste najslobodnija pisana forma, a s druge strane je nastajala u strogim pravilima, vrlo tvrdo uokvirenim i svoju evoluciju i značaj je stekla u kontrolisanim uslovima, ne time što je bila beslovesno slobodna, kako se nama danas predstavlja sloboda.

Budući da poeziju čitaš samo po preporuci, šta (drugo) čitaš?
Čitam prozu, dosta esejistike. Poslednje što sam čitao iz te fele je Džordž Orvel Kataloniji u čast. Inače, knjiga za svaku preporuku. Sve što čitam me podstiče na razmišljanje a kad je nešto dosadno ne čitam do kraja. Nisam neki čitač ali kad čitam onda mi to u potpunosti boji stvarnost, tako da imam faze kada živim u nečijim napisanim svetovima, ali koji me provociraju i koji su mi zanimljivi. U poslednje vreme gotovo isključivo čitam Tomasa Bernharda, i to čitam dosta opsesivno.

Podrška je važna, iako nije baš tvoje, u poslednje vreme dosta se često koristi…?
Jeste. Ja sam to uveo u upotrebu, nije to ništa moje, to je nešto što ljudi sigurno govore, ali, eto vidiš, ta rečenica je postala vrsta pop floskule i njen smisao se prazni s vremenom, i ja to pratim. To mi se ne dopada ali ne mogu ništa protiv toga da uradim. Odgovornost je na onima koji tu rečenicu koriste. Korišćenje je naravno slobodno.

Nikad se ne zna, možda Smešna muka postane nova Podrška je važna pop floskula…
Ta pesma je dobar primer, jer Podrška je važna, kad se uzme van konteksta može da se koristi za bilo šta, ali kad pročitaš tu pesmu apsolutno je jasno na šta se rečenica odnosi – na zajednicu, na život u zajednici. Imam ja takvih rečenica u zbirci koliko hoćeš, samo što nisu sve tako popularne kao Podrška je važna. Sve je ok, samo pazite šta radite s tim, sve vas gledam!

Maja Maja Cvetković: Nije rebus već obična životna priča juzna amerika-cover Filip Milosavljević: Nasmejano pleme iz džungle VESIC Dušan Vesić: Margita je bila simbol generacije LazarDžamićslikapreuzetasasajtaMojafirma Lazar Džamić: Filozofija dobre strategije · ·