Naslovna Repetitor
U VAZDUHU · intervju

Beogradska grupa Repetitor koncertom koji je najavljen za 1. jun u bašti SKC-a obeležava 10 godina od objavljivanja debi albuma „Sve što vidim je prvi put“. Eksplozivni i energični predstavici noise/post punk/ garage zvuka osnovali su bend 2005. godine, u sastavu – Boris Vlastelica (gitara,vokal), Ana Marija Cupin (bas gitara), i Milena Milutinović (bubanj). U istoj postavi su i danas, a iza sebe imaju tri albuma, i mnogo koncertnih nastupa – u Srbiji, regionu, Evropi. Svirali su i na nekim daljim destinacijama, i često istraživali nepoznate terene.

Koncert u SKC-u će biti i podsećanje i presek, i nova razmena esencijalne, sirove energije sa publikom. O svim emocijama Repetitor pesama, o koncertima na kojima su se najbolje proveli i koje posebno pamte, o beogradskom koncertu koji se bliži… Boris Vlastelica govori za City Magazine.

Početkom maja objavili ste spot za pesmu Kralj ničega. Kako ste došli na ideju da uradite animirani spot?

Na ideju smo došli zajedno sa studijom Go Hektik koji je uradio spot. Gledali su nas na nekom koncertu, svideo im se naš nastup, i želeli su da nam urade spot. Ono što je zanimljivo je da smo i mi i oni imali plan da uradimo spot za pesmu Kralj ničega. Tako da smo se tu odmah poklopili. To je pesma namerno napisana tako da ostavlja prostor slušaocu da je tumači na više načina.

Kako vam iz ove perspektive izgledaju vaši počeci? Šta ste očekivali od benda?

Mi smo bili samouvereni u početku. Verovali smo u sebe, jer čim smo krenuli da sviramo postojao je odgovor publike, reakcija koja je bila jaka. A to te strašno uvuče u to. Želiš još, to je na neki način zarazno, i ne želiš da ta reakcija ljudi stane. Nama je to promenilo životne planove, i izokrenulo sve. Niko od nas nije završio ono što je upisao, jer smo imali priliku da se bavimo muzikom. Mi smo već sa 20 godina pravili turneje po regionu. Vremenom je to sve više postajalo naš život, ali smo tako hteli, i to je za nas najbolji posao kojim možeš da se baviš.

Kakvi ste bili onda, kakvi ste sada?

Pokušavali smo jedni druge da promenimo, nas troje, i trebalo nam je vremena da se prilagodimo. I mi smo se upoznavali. Međutim, već godinama je ljubav tolika – prihvatili smo jedni druge takvi kakvi jesmo. Shvatili smo da rad u grupi podrazumeva da ne možeš uvek sto posto da isteraš svoje, i da je možda tako bolje. Ta kolaboracija je ta čarolija. Možda danas očekujemo od sebe malo više nego onda, možda smo malo svesniji ko smo i šta smo. Sada ne može ništa da nas iznenadi ni na koncertima, pa se i mi slobodnije ponašamo na bini.

Vaši tekstovi su teški, mračni, sumorni. Iz čega sve proizilazi nezadovoljstvo?

To je sublimacija ličnog i društvenog, sistemskog. Po meni, jedno ne postoji bez drugog. U poslednje vreme tu su i ljubavne teme. Na možda malo mračniji način, ali i to se pojavilo, na moje iznenađenje. Takođe, devojke pišu tekstove, pisale su i za prošli, i za album pre toga, tako da su i one kreativno aktivne – i pišu više i pevaju više. Kod nas pesme nastaju sporo, najviše zbog toga što toliko vremena provodimo na putovanjima. A kada nastanu, nastanu u talasima. Iz malog mozga ispadaju neke stvari koje tek posle dobijaju smisao, što se tiče tekstova. Prestali smo davno da budemo u tekstovima društveno angažovani, ako smo i bili, da su nam pesme parolaške ili dnevnopolitičke. Jer to ima mnogo manju vrednost nego kad te stvari sublimiraš u neku ličnu priču.

Repetitor ima iza sebe mnogo koncerata. Da li vas je negde publika iznenadila?

Iznenadile su nas reakcije po inostranstvu kad ljudi, bez da razumeju tekst, razumeju muziku, i koliko je to isto kao i ovde, na Balkanu. Bilo je nekih koncerata gde je publika bila glasnija od nas, kao da će da pojede binu. Na festivalu „Feragosto“ prošle godine su poiskakali neki osigurači tokom naše svirke, imali smo pauzu od 45 minuta, a publika je podsećala na zveri u kavezu – kada sam došao do njih jedva sam se vratio nazad. U Rusiji, u Moskvi su mi skinuli majicu tokom koncerta, ne znam kako. Idemo u Moskvu ponovo, 10. juna, a u julu imamo zakazanu i mini turneju po Holandiji.

Kakvo iskustvo je bilo svirati u Kini?

Organizatori su bili fantastični. Pozvali su nas nakon što su na jednom festivalu videli film „Do it together“ autora Aleka Rikelmea, našeg druga iz Čilea koji je napravio film o alternativnoj muzici u celom svetu. Mi nismo verovali kad smo dobili mejl. Platili su nam karte, i honorar, potpuno je to bilo fenomenalno. Na festivalu je bilo raznih bendova i izvođača koji nisu iz zapadne, već iz istočne Evrope, Afrike, Južne Amerike… Kinezi kao publika su potpuno bili spontani, kao i svi drugi. Posle sam saznao da to tamo nije baš uobičajeno, taj stage diving, da nekog nose na rukama… U Kini mi je najveći utisak bio koliko je to ogromna zemlja, civilizacija, i koliko tu nema (kako mi to zamišljamo) neke kontrole. Postoji noise scena, alternativna scena.

Da li su vam neki koncerti u dosadašnjoj karijeri bili posebno emotivni i uzbudljivi?

To su pre svega koncerti u beogradskom Centralnom zatvoru, i u Prištini. Svirali smo i u Gračanici, Leposaviću, gde su Srbi većina, i u Prištini gde su većina Albanci. Nismo znali šta da očekujemo jer niko od nas nije nikad bio na Kosovu, samo smo slušali u medijima kako je tamo (ali znamo da su priče iz medija uvek preuveličane, da na terenu ljudi komuniciraju normalno na tom nivou na kom mi odlazimo). Naš uslov da sviramo u Prištini bio je da nas niko ne koristi u političke svrhe, da se nijedan političar time ne hvali, i da naš nastup ne bude prenesen u tom kontekstu. A onda kad počne koncert shvatiš da su ljudi tamo baš željni – oni nemaju takve koncerte i događaje, i to je bila prava katarza, i razmena energije. Neki Srbi iz Gračanice su došli prvi put u Prištinu od rata, baš na naš koncert. Ipak, najemotivniji nastup od svih bio je taj u Centralnom zatvoru u Beogradu.

Kako ste došli na ideju da svirate u CZ-u? I zbog čega ste odabrali da tamo snimite spot baš za pesmu Ako te ikada?

Zbog toga što je ta pesma najprikladnija. Jedini način na koji mi želimo da budemo angažovani je ogledalo – baš kao što je ta pesma ogledalo onoga što se dešava u ovoj zemlji u velikoj meri. Ta pesma je o ljubomori koja odlazi u nasilje, zbog toga su neki od njih tamo u zatvoru. Imalo je smisla da te dve stvari spojimo. Pesma nije moralizatorska, već je ogledalo onoga što se dešava. Na taj način smo izbegli tu patetiku angažovanosti, koja se često desi. Ta pesma je i najagresivnija, najviše ima smisla svirati je u zatvoru. Mi smo svirali ceo koncert tamo, i trebalo bi da se pojavi film o tome ove godine, nadam se do kraja godine. Na našem nastupu je bila dobra atmosfera, nije bilo incidenata. Na kraju koncerta smo se i malo družili sa zatvorenicima. Ja nisam posle toga bio u stanju da funkcionišem danima.

Tebi je bliska leva politička opcija, i često to ističeš. Navodiš i da živimo u mračnom  vremenu kapitalizma. Misliš li da ima šanse da u našem društvu zažive neke zdrave leve ideje koje imaju veze sa brigom o zajednici i pojedincu?

Ja nikad nisam bio potpuni pesimista. Takvo pitanje je rezervisano za one koji imaju luksuz da ga uopšte postave, jer kada je stvarno frka onda se ono ne postavlja. Jednostavno, mora da zaživi. Ne postoji ni jedan drugi izlaz, po meni, iz ovoga nego socijalizam. Koji opet mora da bude patriotski i neodvojiv od anti-imperijalizma. Mislim da su vlast odabrali drugi – tako je obično bilo na ovim prostorima. Vreme je pokazalo da je u prošlosti bilo tako, ja nemam razlog da mislim da i danas nije tako. Veoma je složena današnja situacija i ja ne znam da li bih sebe uopšte više nazvao levičarem – zbog toga što razni ljudi sa vrlo individualističkim pogledom na svet, pa čak i liberali, sebe smatraju levicom.

Šta publika može da očekuje na koncertu 1. juna?

Mi kad smo zakazali koncert nismo ni bili svesni da je 10 godina od izlaska prvog albuma. Sad imamo zadatak da akcenat malo više bacimo na prvi album, tako da će biti malo duža svirka. Želimo da odsviramo i novi album, tako da će koncert možda trajati i sat i po, što beogradska publika nije videla od nas. Mi se trudimo da tu snagu saspemo u sat vremena, istrošimo što više, i ne preterujemo preko toga. Barem je to moje iskustvo bilo kao publike, kad slušam bendove. Ako su jako divlji želim da se to završi posle sat vremena – ako su jako divlji sat i po je gornja granica. Tako da eto, ići ćemo do te gornje granice ovaj put.

Mlada beogradska scena

Predgrupe na koncertu će biti mladi beogradski bend „Gazorpgazorp“, i bend „Johanbrauer“ koji je prošle godine svirao sa grupom Repetitor u Kvaki 22. Boris Vlastelica kaže da postoji scena na koju žele da skrenu pažnju. To je mlada scena bendova iz Beograda – čine je Vizelj, Dogs in Kavala, Gazorpazorp, Vin Triste, Johanbrauer, Prototip… Reč je o bendovima koji nemaju izdanje, nastali su u poslednjih par godina, imaju svoju publiku, i nema ih mnogo u medijima. Boris Vlastelica kaže da je reč o klincima koji se ne oslanjaju na prošlost već korespondiraju s vremenom u kom žive.

Colóquio Internacional sobre espaços efémeros e performativos, Manuel Enrikeš: Mi činimo grad, i grad čini nas milicadrakulic Milica Drakulić: Potrebno je više žena u filmskom poslu borka pavicevic 02 Borka Pavićević: 1968. godina – Pravo na pobunu Mladen Kovacevic PHOTO2 1300x709 Mladen Kovačević: Eksperimentalnost postupka ne umanjuje emotivnost priče · · · ·