borka pavicevic 02
U VAZDUHU · intervju

U Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) trenutno se radi i na pripremi predstave čija je premijera zakazana tačno na pedesetogodišnjicu studentskih protesta 1968. godine. S Borkom Pavićević, direktorkom CZKD-a i dramaturškinjom, ali i šezdesetosmašicom, razgovarali smo o predstavi, povodima i godini revolucije od koje je prošlo tačno 50 godina.

Tačno na pedesetogodišnjicu studentskih protesta, 3. juna, održaće se premijera predstave u CZKD. Šta možemo da očekujemo?

Ne znam. Ana Miljanić, reditelj i recimo idejni tvorac projekta, i ja, pripremamo predstavu, odnosno „lični gest“, kako smo u CZKD nazivali kad bismo definiciju žanra za zbivanje ostavljali gledaocima. Kad smo 1997. godine, takođe u režiji Ane Miljanić, radili predstavu po Vilhelmu Rajhu, Slušaj mali čoveče, sve je počelo kao promocija knjige koju je radio neodoljivi Raša Popov. Onda je u našem dvorištu počelo da se odmotava zbivanje – od ulaska autobusa pa nadalje, scene pod nazivom „Žudnja za životom“. To pominjem jer isto tako ne znam šta će to s nama biti 3. juna 2018. godine, pedeset godina nakon šezdeset osme. „Autentično svedočenje“ je radni naslov pozorišta koje u svom središtu ima „Lipanjska gibanja“ 1968, a tako se zove i Žilnikov dokumentarni junski film. Počećemo negde gde su Žilnikovi Rani radovi stali: može li se revolutivni pokret rekonstruisati? Sam film postavlja to pitanje, u stvarnosti ili u umetnosti.

Događaji ’68. kao tema?  

Recimo da je reč o današnjim pokretima u svetu, u jednom drukčijem kontekstu nego kakav je svet bio 1968. Bio je to svet u pobuni, svet koji se pitao o samom sebi, ili svet u znaku „istorije slobode koja je istorija otpora“ (V.Vilson), perioda koji se po Žižeku završava Kosom Rado i Ragnija, kada se „pobuni preinačuje u uživaj“. Istovremeno, da vidimo, ako možemo, gde je i kakva je levica danas. U tom smislu jedan od lamenata predstave jesu i deca šezdesetosmaša, danas odrasli ljudi, i šta oni znaju o činodejstvovanju svojih roditelja. No, pitanje je daleko šire: Šta se zapravo u mladim generacijama, mlađim i najmlađim, zna o „događajima koji su menjali svet“, pogotovo u našoj zemlji, u kojoj su ratovi devedesetih doveli do prekida bilo kakvog kontinuiteta znanja o prošlosti, što ne znači da nema onih koji su više upućeni nego drugi.

I sami ste šezdesetosmašica. Kakve je promene ta godina revolucije donela?

Ta 1968. značila je veliku politizaciju mladih ljudi i stvaranje društvenosti. Mnoge analize govore kako se i zašto ona zbila. U Jugoslaviji su do tada postojali štrajkovi, ali ’68. je bilo ukrupnjavanje i stupanje na istorijsku pozornicu prava na pobunu, kao nov fenomen u životu zemlje. Mnogi su uzroci koji su doveli do nejednakosti ljudi, do socijalnog raslojavanja, tako da su „sloboda, bratstvo i jednakost“ „zazveketali‟ (Dantonova smrt Georga Bihnera, iz govora Robespjera). Istovremeno, recimo i da je ’68. bila moguća kod nas i zbog velikog broja studenata, zbog tekovina socijalističkih emancipatorskih politika u obrazovanju i kulturi, i infrastrukturi, te je zahtev jednakog prava svih na školovanje zapravo bio zahtev za izvorne ideje socijalizma. U tom smislu otvara se i rasprava između privredne reforme šezdesetih i zahteva za „više socijalizma“.

U zahtevu za „više socijalizma“ koliko smo bili deo globalnih, pa i nesocijalističkih tokova?

Hiljadu devetsto šezdeset osma je globalni fenomen. U SAD studenti i sve živo diže se protiv rata u Vijetnamu, i mi u Beogradu demonstriramo protiv rata u Vijetnamu. Ako hoćete, ’68. je prva velika kritika kapitalizma u Francuskoj, Nemačkoj… I nije pitanje ovdašnjeg „dosluha“ s pokretima ’68. u Evropi, već je to istovetno iskazivanje protivljenju stanja duha i tela u evropskim i jugoslovenskim razmerama. Dakle, ’68. donosi jednu novu kulturu, kulturu „kritike svega postojećeg“. Donosi revoluciju u umetnosti, u životu, seksualnu revoluciju, feminističke pokrete, ekološke pokrete… Boravak Petre Keli u Beogradu neposredno oko ’68. neobično je važan, i sada, eto, može se videti šta je bilo u tom vremenu i kako to vama izgleda. Šta se dâ, ne naučiti, već čime se može biti inspirisan.

Upravo to kritično promišljanje u srži je delovanja Centra za kulturnu dekontaminaciju, pa je i samo obeležavanje godišnjice ’68. zapravo neizostavno.

Upravo! Kako ne uraditi predstavu u čijoj je pozadini ’68, pogotovo u CZKD, gde se ipak može naći trag otpora od njegovog osnivanja – otpora ratu, nacionalizmu, otpora „nepodnošljivoj lakoći postojanja“ u vremenu rata, divljanja, huškanja na „drugost“, u nacionalnom smislu, a onda i u svakom drugom. Nekako Autentično svedočenje 1968 „spada“ u CZKD iz niza razloga. Recimo, teatar je ’68. doneo otvaranje novih prostora za umetnički čin. Mnoge i važne predstave na Bitefu tih godina nastajale su kao predigra ’68. (Living teatar) i istovremeno je ’68. dovela do političkih opredeljivanja vidnim u sadržaju i formi teatarskih ostvarenja. Osnivači novih pozorišta pozivali su se na duh i smisao ’68, te će tako kreatori jednog od najznačajnijih pozorišta – Theater am Halleschen Ufer (Peter Štajn) – reći da su svoju prvu predstavu opredelili tako što su stali levo od Geteove biste.

Kažete da je ’68. globalni fenomen, ali svakako da ima svoje specifičnosti u svakoj sredini gde se „dešavala“?

Jugoslovenska ’68. je bila deo evropskog pokreta. Uzroci izbijanja su, dakako, drugačiji. Jugoslavija je bila zemlja samoupravljanja i nije pripadala nijednom bloku. Bila je specifična zbog specifičnog političkog sistema u zemlji. Istovremeno, i sistem u koji je dobar deo sveta polagao veliku nadu da će taj put u bolji svet biti upravo moguć u Jugoslaviji. I zbog toga, zbog nade u više pravde i više slobode, demonstracije juna ’68. bile su svakako otvaranje jednog novog doba, doba prava na pobunu. U međunarodnom kontekstu i s obrazloženjima iz nemačkog i pariskog iskustva, ’68. je bila prvi i dramatičan ustanak protiv kapitalizma, zapravo.

Zašto je ’68. bila važna, kako nekad tako i sada?

Važna je zato što su istorijski događaji i istorija važni. Zato što posle ’68. svet zbilja nije bio isti. Šezdeset osma je, recimo, u Nemačkoj dovela do denacifikacije. Mladi ljudi, studenti i ne samo studenti, upitali su svoje roditelje: „Šta si ti radio/la u toku rata i nacističke Nemačke, gde si bio/la u vreme Trećeg Rajha?“ Kad bismo znali ovaj proces, shvatili bismo i šta se to i kako danas i ovde događa, kao i zašto su na vlasti oni koji su bili, da tako kažem, bliski „događajima koji su se dogodili“ devedesetih, zašto ti događaji još uvek nemaju svoje ime.

Danas mnogi na ’68. gledaju kao na godinu revolucije. Da li je to zaista i bila?

Pitanje o uspešnosti revolucije je pitanje o „revoluciji koja jede sopstvenu decu“. To je pitanje mišljenja i delanja, spajanja ideja i akcija. Pitanje je promena, i veliko pitanje značaja poraza. Ili, ako hoćete da parafraziram jedan od zahteva „Lipanjskih gibanja“, koja su bila jugoslovensko „sprovođenje teorije u praksu“. Studentska pobuna potaknuta je i filosofskom literaturom, kritikom stanja u savremenom svetu. Čitali su se Bloh i Markuze, jugoslovenski filosofi okupljeni u Praksis grupi objavljivali su svoje radove, i za posebnu je analizu šta se sve i kako izrodilo iz toga, i ko je otišao kojim ideološkim i političkim putem. Šezdeset osma je pitanje „Koliko slobode?“ postavila kao pitanje „Slobode ima ili je nema“. Istovremeno, ona znači samoartikulaciju, a pre svega, i ako je pokret kolektivan, i individualizaciju. Pojedinac stupa na scenu i postaje ličnost, subjekt.

A da li je uspela?

Ako uspeh gledamo kroz rezultate, ima li rezultata u oslobođenju kreativnih potencijala svake vrste, roda i vida? A ako je definišemo kao poraz, u smislu političkih rezultata, zbog kojih su ljudi i robijali, onda recimo i da je poraz, pogotovo s obzirom na savremeni svet, i sve jaču desnicu, inspiracija. Poraz je ponekad revolucionarniji od uspeha revolucije „koja jede svoju decu“. Istorija se nalazi na zgarištima, da parafraziram Krležu, poraz i uspeh su slični i različiti kao sloboda i sreća.

Mladen Kovacevic PHOTO2 1300x709 Mladen Kovačević: Eksperimentalnost postupka ne umanjuje emotivnost priče Biljana Tutorov Biljana Tutorov: Film nije dovoljan da promeni svet Boris Mladenović Boris Mladenović: Spreman sam da to kažem vama Maja Maja Cvetković: Nije rebus već obična životna priča · ·