Foto: Uroš Dimitrijević
U VAZDUHU · kolumna

U tim retkim trenucima kada bih sa društvom igrao Istinu ili izazov, po nekom svom pravilu uvek bih birao izazov. U ekipi smo imali budale, ali niko od njih nije bio maloumni sadista koji bi mi zadao da električnom bušilicom istetoviram ime lika koji Mina Lazarević tumači u  „Porodičnom blagu” (to je tada bila popularna serija, a prema programskoj šemi javnog servisa zaključujem da je još uvek), već bi uglavnom osmišljavali lake zadatke – da pozvonim nekom nesrećniku na interfon i predstavim se kao poštar ili da pojedem dve pogačice sa sirom. Broj je uvek bio ograničen na dve, kako bi i ostali mogli da jedu, jer su bile mnogo dobre, tako da izazovi ni u kom smislu nisu bili ekstremni.

Istinu sam uvek izbegavao zbog neprijatnih pitanja. Ne zbog pitanja ko mi se sviđa – ja sam toliko predvidiv čovek, da ljudi mogu da provale ko mi se sviđa na osnovu boje džempera koji nosim – već zbog nečeg mnogo strašnijeg. Bojao sam se da će me pitati koji mi je omiljeni period u godini. Mislim, mala je verovatnoća da bi to nekoga zaista zanimalo, ali čovek mora biti dodatno oprezan sa decom.

U svakom slučaju, da su mi postavili to pitanje, poligraf ustanovljen fiktivnim pravilnikom dečijih rođendana nalagao bi da govorim čistu istinu i ja bih morao da skrenem pogled, uzmem čašu soka i sekund pre nego što počnem da pijem izgovorim Novogodišnji praznici, dozvolivši da se odgovor malo zaguši i distorzuje odbijanjem o zidove plastične čaše.

Biti klinac koji će priznati da voli novogodišnju euforiju dok su svi njegovi drugari u fazonu Hoću mobilni telefon kako bih skidao one do jaja polifone melodije igrao zmijicu do besvesti, nosilo je određenu težinu i iziskivalo neverovatnu hrabrost koju jednostavno nisam posedovao. Sada, sa 26 godina nije ništa lakše, ali evo, imam petlje da javno napišem – obožavam Novu Godinu, Božić i sve gluposti koje idu uz to.

Što me u neku ruku čudi, jer generalno ne volim praznike. Ove godine sam posebno zavoleo Dan državnosti, ali tu se lista završava. Slave ne podnosim, kao ni Uksrs i prema svemu tome se odnosim kao Skrudž, možda čak i gore od njega, jer Dikensov junak nije imao internetet na kom bi mogao da troluje ostale. Ali kada je u pitanju Nova godina, brate, mogu da slušam božićne pesme Majkla Bublea dok mi uši ne prokrvare, a onda bih na intenzivnoj nezi tražio da mi puste još.

I svake godine pokušavam da nađem božićni duh koji bi mi odgovarao. Imam problem jer Božić ne mogu da posmatram kao crkveni praznik, pa mi sve reference na Hristovo rođenje otpadaju. Za mene je Božić Njujork – koji nikada nisam posetio, ali hej, imam pravo na snove – Deda Mraz, horske pesme, naivni filmovi i tona slatkiša. I nazovite me produktom kapitalizma, bogohulnim izdajnikom koji je Svetog Nikolu zamenio za Koka kolinog promotera, ali tako je. Raskošna gradska rasveta i očigledni nedostatak snega uopšte nisu pomogli u mojoj ovogodišnjoj potrazi za jedinstvenom X-mas atmosferom, pa sam morao da odem dalje. Idealno bi bilo otići u neku skandinavsku zemlju ili barem njenu ambasadu, ali kako nisam imao mogućnosti za takav epski poduhvat, rešio sam da posetim ono malo parče Skandinavije koje imam u komšiluku.

Zato sam otišao u Ikeu?

Na parkingu je delovalo kao da sam posetio aerodrom, zato što je neki tip na razglasu obaveštavao zaposlene da je, ako se dobro sećam, na snazi šifra 501. Ali kada sam ušao unutra dočekala me je grupa klinaca obučenih u vilenjake koji horski pevaju božićne pesme? Je l’ ovo šifra 501? Nadam se da jeste. Bio sam zbunjen i oduševljen, kao Džek Skelington. Više fizički.

Stajao sam i slušao one klince. Međutim, kako sam stajao potpuno sam i gledao grupicu dece, neki roditelji su me čudno posmatrali, domunđavajući se međusobno, dok je obezbeđenje pričalo nešto u voki-toki. Sklonio sam se, uzeo korpu i krenuo u prazničnu kupovinu za opremanje stana jednog samca. Skroz božićno. Robna kuća je bila prepuna ljudi, uglavnom porodice sa decom i uglavnom u trenerkama, tako da nije sve moglo biti idealno, ali šta sad. Dok sam u korpu stavljao stvari koje deluju nenormalno jeftino – jer jesu bile, pojedinačno – video sam da Ikea ima takmičenje u brzom montiranju stočića, mesto na kome možete čitati bajke i nekakvu predstavu za klince. Ispašće da je najbolja božićna zabava u Beogradu zapravo na kilometar od naplatne rampe.

Nakon završene kupovine tokom koje sam se dva puta zadržao više od petnaest minuta proučavajući lampe, otišao sam u restoran. I tu me je u potpunosti puklo. Jer ovaj restoran nije mirisao onako kao što miriše menza ili neki drugi ekspres restoran. Mirisao je na zimu, na skijališta, na klopu koja te greje i okrepljuje da izađeš na sneg i minus. Ovo je moj Božić, poslužavnik sa ćuftama.

Konačni bilans moje posete Ikei izgleda ovako: 8000 dinara potrošenih na ćebe, jastuk u obliku olovke, čaše, rende, produžne kablove, nekoliko ramova za slike i onaj kotur za skidanje dlaka sa kaputa. Ništa osim produžnih kablova mi nije trebalo, ali to je tako tipično za posetu Ikei, pa ne mogu da se žalim. Zapravo, super sam prošao.

Na kraju mi je kapitalizam doneo Božić, a što je najbolje, restoran će onako miristati i u aprilu. Tako da, ako ikad poželim da saznam kako Božić izgleda u Australiji, znam gde treba da idem.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Depra se rodi Ivan Tokin Ivan Tokin: E pa to Trafika1 Gistro priče: Čika Rade Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Puter na glavi · · ·