City Klackalica
U VAZDUHU · city klackalica

Neke, pa možda i većinu trese kakva-takva praznična euforija, ali to nije znak da ne treba da se klackamo. Tim pre što možemo i što povoda ponovo imamo.

Pokude:

U čuvenoj 39 sa dva muški vokal iza Cece Ražnatović zavapi „S’ koliko ljubavi piše se tuga?“, a mi ovde možemo blago da parafraziramo; dakle, koliko tuge staje u par redaka ove najave: „Beograđane i goste Beograde u najluđoj noći ispred Skuštine zabavljaće Lepa Brena, Tropico Band i Stiven Sigal!“. Tuga golema, i to ne samo zato što Sigal svira/izvodi nekakav bluz.

Kad smo već kod trgova i platoa, povoda za zvižduke (a zašto ne i za uprizoreni i zauzdan) bes s punim pravom izazvao je izgled rekonstruisanog Cvetnog trga. U  pojavno-estetskom smislu Cvetni trg se u najpogrešnijem smisklu naslanja na ciljano oćelaveli Tašmajdan, a budući da je pre nekoliko dana gradske vlasti ubile i drveće u čuvenoj bašti kafića Pevac u blizini Obilićevog venca, očito je da velmože i njihovi urbanisti osim neukosti konzistetno gaje i mržnju prema gradu kojim je neznano po kojoj lutriji sudbine dopao u staranje.

RTS, u niskom startu na vaših i naših 150 ili 500 dinara pretplate, krenuo je sa nizom nazovi kreativnih zahvata; tako nakon jutarnjeg programa ide razmahana pričaonica na sve žive teme, nazvana Tako stoje stvari. Voditeljski trio u začudnom melanžu, recimo, uprizorene nonšalancije i teško glumljene zabrinutosti raspreda teme u samo njima logičnom nizu – nakon rutinskog priloga iz tzv. PodSrbije gde silina radnika zbog nepovezanog radnog staža nema ni zdravstveno osiguranje ni priliku da ode u zasluženu penziju ide priča na sitna crevca o partijama našim rukometašica, pa podrobna a površna analiza značaja pojave rumunskog umetničkog filma na repertoaru beogradskih bioskopa. Uz neskriveno navlačenje vremena, dakle, i traćenje vremena tih potencijalnih platiša pretplatničkog nameta, za koji nam je, da podsetimo, u predizbornoj kampanji, sadašnja vlast obećavala da je to stvar pluskvamperfekta.

Da ne verujete toliko sam knjiga pročitala da nemam više šta da čitam. Zato pišem svoju knjigu“ – pre par dana obznanila, najavila i objasnila sve bizarnija Goga Sekulić, u isti mah spontano otkrivši i logiku koja stoji iza činjenice da je u trku za ovozimsku NINovu nagradu prijavljeno negde oko par stotina izdanja. Skribomanija svakako zaslužuje barem neki simbolčić na ionako začudnom srpskom grbu.

Nedavno objavljeni rezultati konkursa Filmskog centra Srbije za pomoć u finansiranju izrade filmova pokrenuo je dobrodošlu ali, avaj, u krajnjem ishodu jalovu polemiku. Usledila je silina mahom promašenih i naručenih tekstova po glavnotokovskoj dnevnoj štampi, a daleko najgorči utisak u tom beskrupuloznom naletu na, nazovimo ga tako, besplatan i samim tim i naslađi novac, ostavili su veterani srpskog filma, kojima su najviše zasmetali izdvojeni debitanti. A koji, naravno, nisu stigli da sroče blamantna filmska zlodela poput onih kojih ih upravo prozivaju.

Pohvale:

Neka dvadeseti rođendan i skoro otvaranje Beopolis Sobe, tog isturenog odeljenja u holu Domu omladine, čiji je sastavni deo ova knjižara, inače,  dugo bila, budu povod da pohvalimo i da vam nanovo skrenemo pažnju na ovu nekim čudom i dalje živuću knjižaru. Knjižaru u kojoj delaju ljudi koji vole i poznaju knjige i knjižarski zanat, a što je u potpunoj suprotnosti sa…ma, znate već s čim i kim.

Upokojavanjem pop-kulturnog portala Popboks nekako je u značajnoj meri zaminula pozornost za tzv. novu srpsku scenu; Nežni Dalibor je u svim vaganjima predstavljao sam kvalitativni vrhunac tog talasa, a sada su ponovo tu – nedavno je javnosti predočen spot za „singl“ U slojevima. U slojevima donosi vidno raspoložene i nadahnute nežnodaliborovce, a za režiju dovoljno efektnog spota pobrinuo se Raško Miljković, jedan od laureta gorepominjenog konkursa Filmskog centra Srbije u kategoriji dugometražnog igranog filma.

Pre par dana srpske gikove iznimno je obradovala dojava da se iza lika Colossusa u nadolazaćem Deadpool-u, kažu, prevratničkom stripovskom filmskom spektaklu, nalazi ako ne naš a ono barem ovdašnji Stefan Kapičiću. Čestitke ponajpre samom Kapičiću, koji je predugo arčio svoju prilično filmičnu pojavu i zanimljiv fizikus u, reklo bi se, beskrajnom nizu saharinski i instant-kvarljivih izgovora za žanr telenovele. I da podsetimo – Branka Katić je na par desetina sekundi ukrasila pređašnjeg Kapetana Ameriku.

Da dojavimo knjigofilima da se nedavno u našim knjižarama pojavio srpski prevod značajnog naslova novije britanske književnosti, romana Dečak A Džonatana Trigela. Dečak A (preveo Đorđe Tomić, objavila kuća Dereta) izrazito je uspela varijacija na temu savremenog realističkog, polemičkog i društvenog romana. Trigel na nešto manje od 250 stranica tekasta uspeva da iz dosta raznorodnih perspektiva i upotrebom nekoliko različitih pripovednih tehnika osvetli motiv maloletničke delikvencije kao prevashodno identitetskog pitanja.

Takva je uranilovka, takva nelagoda i ideološka agonija ovde zavladala da moramo često na treću decimalu jurimo kakve-takve, pa i varljive i slabašne nagoveštaje i znakove subverzije. Stoga moramo da pohvalimo sve učestalije posezanje za poligrafom uvek i svugde, poligrafom, tim vazda diskutabilnim sredstvom dokazivanja brzopoteznih istina, a od pre nekoliko meseci i značajnim znakom našeg vremena. Zeitgeist je čudo, te otud i pohvala na račun fudbalskog kluba Surdulica i grozomornih Parova na Happy televiziji, čiji jedan segment parodira tu zaluđenost poligrafom. Nema iznenađenja, taj hepijevski zahvat zove se – parograf!

Stiven Sigal Klackalica 05: Zašto Stiven Sigal nije dobio Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke i druge priče Maja Gojković Klackalica 04: O zvaničnoj poseti Iranu i stvarima koje ćemo pamtiti City Klackalica Klackalica 03: Novo sledovanje čvrga i aplauza City klackalica 02 City Klackalica #02 – ko je gore, a ko dole