Lepota antika
U VAZDUHU · flešbek

Od kada je postao svestan sebe čovek je pokušao da shvati i uobliči svet koji ga okružuje. Veliki mislioci su od davnih vremena pokušavali razlučiti pojam lepog. Iako je istorija ovog teoretizovanja veoma bogata, sama naučna disciplina koja se uže bavila lepim pojavila se tek na pragu moderne istorije.

Piše: Milorad Stokin
Kroz istoriju lepim je smatrano ono što je simetrično, harmonično, uzvišeno, ljupko, otmeno, blistavo, sjajno… Već vidimo da je ovaj pojam veoma neodređen, ali to i nije neko čudo ako uzmemo u obzir da pokušaj poimanja lepog ima milenijumsku istoriju. No, krenimo od slavne antike, od koje bismo i danas imali mnogo da naučimo.

Grci su lepo nazivali kalon, ali su koristili i druge nazive poput symetria koja je značila vizuelno lepo i harmonia – zvučno lepo. Rimljani su lepo nazivali pulchrum, i taj naziv se zadržao sve do srednjeg veka da bi se izgubio u vreme renesanse kada se javlja termin bellum koji se u početku odnosio samo na lepotu žena i dece (muška lepota verovatno nije postojala kao pojam). Za antičke mislioce umetnost je ono što je čovek svojom inteligencijom dodao prirodi, pa je tako umetnost zapravo prerađena priroda. Pitagorejci su lepo definisali prema teoriji o proporciji delova. Po njima lepo se moglo odrediti proračunom, a Platon se nadovezuje na to i smatra da je lepo ono što poseduje meru, dok je ružno nedostatak nje. Platon je umetnost odredio kao čulni fenomen koji izaziva oduševljenje, što je smatrao jako štetnim, osim arhitekture koja stvara nešto što egzistira. U starijim danima Platon ublažava stav, pa muziku i umetnost proziva korisnim zbog vaspitne uloge i neškodljivog uživanja, i u isto vreme smatra da je ideja lepote u skladu sa Erosom koji stvara nagon za množenjem i pomaže nam da izdvojimo neuništiv element u nama.

Za Aristotela lepota je u veličini i poretku, a lepota nastaje iz sklada broja i veličine i taj odnos je uporedio sa državom u kojoj je broj stanovnika u potpunom skladu sa njenom veličinom. Umetnosti je vratio dostojanstvo i odredio je kroz ideju katarze odnosno duševnog pročišćenja putem umetnosti. Katarzom se može popuniti praznina u duši i očistiti od nezdravih pojava, dovođenjem tela i duha u ravnotežu, što će postati svrha antičke tragedije.

Na samom izmaku onoga što danas zovemo antičkim periodom umetnost je spala na puku zanatsku veštinu, a umetnička dela na običan dekor. Bilo je to vreme cvetanja religijskog misticizma u Rimu, pa se u skladu sa tim do lepote dolazilo asketizmom i očišćenjem. Ovo sad već zvuči kao uvod u srednji vek, zar ne? U srednjem veku umetnost je smatrana štetnom, pojam lepote nije bio definisan i mešan je sa božijim imenom. Sveti Avgustin je stvorio formulu lepog i sveo je na tri karakteristike: umerenost, oblik i sklad, a Toma Akvinski na celinu, srazmer i sjaj. Kroz ceo srednji vek pojam lepote bio je sinteza proporcije i sjaja (consonatia et claritas).

Renesansni filozofi su potpuno okrenuti prirodi i čoveku, a lepim je smatrano ono što je proporcionalno i harmonično. Umetniku su konačno dali poseban status, prekidajući dugu tradiciju u kojoj je smatran običnim zanatlijom. Tačnije, filozofi su dali, ali ne i naručioci koji će još dugo vremena slikare i vajare shvatati kao obične zanatlije. Takav tretman imao je i Mikelanđelo za vreme oslikavanja Sikstinske kapele, a papa Julije II najsurovije ga je ponižavao tokom rada na onome što danas predstavlja jednu od najveličanstvenijih kreacija ljudskog duha. Nakon renesansnog perioda više ništa neće biti isto, a izvanredan procvat umetnosti i humanističkih nauka otvorio je put dolazećim misliocima da još preciznije definišu pojam lepog.

Sredinom 18. veka formira se pojam ukusa, a Aleksandar Baumgarten stvara novu naučnu disciplinu pod nazivom estetika i integriše je u filozofiju. Njegova stremljenja će tek pola veka kasnije uobličiti veliki Emanuel Kant koji je dao jedan od prvih vodiča kako možemo prosuditi da li je nešto lepo. U svom delu Kritika moći suđenja obrazložio je da lepim možemo smatrati samo ono u čemu ne vidimo materijalni ili fizički interes, zatim da se oko onoga što je lepo moraju složiti svi ljudi, lepo je ono što nema upotrebnu svrhu, odnosno da je čista lepota u ukrasima, koji postoje samo zbog sebe samih (a ne npr. u nekoj ukrašenoj čaši koja služi i nekoj drugoj svrsi) i konačno da ako smatramo nešto lepim nećemo prihvatiti suprotna mišljenja. Naravno, ovo je najprostiji sažetak prilično zamršene Kantove postavke sudova ukusa, koja se ne može lako shvatiti bez pažljivijeg proučavanja.

U periodu klasicizma lepim je opet smatrano ono što je harmonično i proporcionalno, stoga nije baš shvatljivo kako su se klasičari oduševljavali krhotinama antičkih hramova i skulptura. Romantizam ruši sve dotadašnje estetičke kanone i postavlja potpuno suprotne. Nakon toga umetnost postepeno napušta pojam lepote i u prvi plan postavlja izražajno, karakteristično i ružno kojim se svet uzdrmava i budi iz uljuljkanosti čime je otvoren put onome što će se u narednim decenijama nazvati „estetika ružnog“.

gettyimages-3168289_cover Anita Pallenberg: Pop ikona ’60-ih preminula u 73. godini života Draga Mašin Kraljica Draga: U vrtlogu strepnje i slutnje Albert Ajnštajn 7 činjenica koje niste znali o Ajnštajnu Elena Čaušesku CM retro kutak: Crvena despotica Elena Čaušesku · · ·