Foto Izvor: https://s3-us-west-2.amazonaws.com
U VAZDUHU · flešbek

Varvarski običaj kastracije jedan je od najvećih dokaza koliko je priroda prepuna paradoksa. Dok je sa jedne strane ovaj čin bio surov, bolan i ponižavajuć, sa druge strane omogućio je neverovatan uzlet vokalne i muzičke umetnosti koji nikada ne bio ono što jeste bez kastrata. Stoga nije mudri Emil Zola bez razloga zapisao kako priroda uvek oseća potrebu za simetrijom. Kastrati su najbolji dokaz toga.

Piše: Milorad Stokin

Crkva je ženama zabranjivala da pevaju u crkvi vodeći se rečima apostola Pavla da žena u crkvi treba da ćuti. Ipak, bogosluženja nisu mogla bez horova u kojima su ženske glasove menjali dečaci, što je bilo kratkotrajno rešenje pošto su oni postajali beskorisni nakon mutacije. Trajno rešenje nađeno je u kastraciji. Kastracija je bila prastari običaj oduzimanja muškosti iz najrazličitijih razloga: Egipćani su njome kažnjavali, Persijanci i Arapi su je izvodili u sklopu verskog rituala, dok su u Turskoj na ovaj način stvarani evnusi, seksualno bezopasni muškarci koji su čuvali harem. Evnusi ili uškopljenici bili su na ceni i u Vizantiji, pogotovo među monasima, pa su mnogi od njih postajali episkopi i patrijarsi, iako je to bilo protivno crkvenim kanonima.

Nije sasvim poznato na koji način je otkriveno da se kastriranjem može postići savršen vokalni aparat, ali već u 16. veku u Španiji je početo sa kastriranjem dečaka koji su umeli da pevaju, a odatle se ono prenelo u Italiju i zatim celu Evropu. Dečaci su kastrirani otprilike u osmoj godini života, pre mutiranja, tj. prelaza dečjeg glasa u glas odrasle osobe. Kastraciju je obavljao lokalni berberin u toploj kupki sa posebnim biljem i začinima. Dete je omamljivano opijumom, ali ne da bi mu se olakšale muke, već da bi bilo mirno i tako olakšalo posao berberinu. O svemu se vodilo računa osim o tome kako se ovi dečaci osećaju. Mnogi od njih umrli su od straha ili infekcija, a oni koji su imali sreću da prežive dobijali su životnu traumu koja je trajala celog života.

Kastracijom se postizalo odstranjivanje polnih žlezda: glasne žice i grkljan ostajali su kao u deteta, dok su organi za disanje (koji su od velike važnosti za pevanje) dobijali vremenom dimenzije odraslog čoveka. Prostije rečeno, grudni koš odraslog čoveka davao je veću zvučnost malim glasnim žicama koje su mogle da prevaziđu i domete ženskog glasa. Ne tako dugo nakon što je kastracija otkrivena u Evropi, kastrati su suvereno vladali vokalnom scenom. Kada je u prvoj polovini 17. veka otvoreno prvo pozorište u Veneciji, oni su pevali i muške i ženske uloge, budući da je i na sceni bilo zabranjeno ženama da pevaju. Kako se njihova popularnost širila, sve više siromašnih porodica je svoju decu podvrgavalo kastraciji, u nadi da će se izvući iz bede i popeti se na društvenoj lestvici. No, kastracija nije nužno donosila i pevački uspeh, ona je bila samo uslov. Tako je na hiljade dečaka uzalud kastrirano jer nikada nisu napravili pevački uspeh, dok neke statistike pokazuju da je samo jedan procenat napravio neki oblik uspešne karijere.

U zlatno doba kastrata njih su gledali kao polubožanstva, za najčuvenijeg kastrata Farinelija govorilo se: „Jedan Bog i jedan Farineli“. Ovakav tretman stvarao je od njih slavoljubive i kapriciozne osobe, čijim su se hirovima svi pokoravali. Tako su oni određivali način komponovanja operskih arija, koji bi najviše odgovarao da se istakne njihov vokalni virtuozitet, pa je ubrzo takvo pevanje postalo samo pokazivanje veštine radi nje same. Isto tako, oni su određivali i dužinu pauze nakon arija kako bi publika mogla što duže da im aplaudira, a euforiju publike savršeno ilustruju uzvici poput „Živeo nož“ (Eviva il coltello).

Život kastrata van svetlosti pozornice bio je potpuna suprotnost. Ljudi su od njih zazirali, otvoreno ih diskriminisali, rugali zbog čudnog izgleda i optuživali ih da navode muškarce na homoseksualnost. Brak im je zabranjivan pisanim pravilima, pa čak i da žive sa ženom u istoj kući. Međutim, mnogi su te zabrane kršili i živeli u „divljim“ brakovima, a oni najsmeliji su pokušali i javno da žive sa svojim izabranicama. Poznat je slučaj jednog kastrata koji je pokušao da oženi svoju šesnaestogodišnju učenicu koja je to vešto iskoristila, živela kratko sa njim, pobegla i na kraju se obogatila napisavši knjigu o životu sa kastratom. Najslikovitiji je bio slučaj jednog kastrata koji je od pape zatražio pravo na ženidbu pravdajući se da mu je kastracija loše izvedena. Papa mu je poručio da se kastrira do kraja.

Kastrati su vladali operskom scenom puna dva veka, sve dok u drugoj polovini 19. veka kastraciju nije zabranio papa Klement XIV. Jedan od poslednjih živih kastrata bio je pevač Sikstinske kapele Alesandro Moreski, koji je zagazio i u 20. vek, pa je i jedini čiji je snimak ostao zabeležen na gramofonskoj ploči. Iako se kastratski glasovi odavno više ne prave, danas je ipak moguće da muškarac peva ženskim glasom. Kako? Vokalna tehnika je čudo, a kontratenori su danas u civilizovanom svetu na velikoj ceni. Poslušajte za kraj jednog od njih.

Palata Albanija, foto: Milorad Stokin CM retro kutak: Palata „Albanija“ – prvi oblakoder Balkana Hotel Moskva „Moskva“ – palata koja je donela kosmopolitizam u Beograd 15-24_cover Ovako su izgledale Playboy zečice ’60-ih i ’70-ih Terazije Terazije – od močvare do žile kucavice Beograda · · ·