Đakomo Durzi
U VAZDUHU · intervju

Đakomo Durzi je reditelj filma „Groznica Ferante“ koji će danas biti premijerno prikazan u okviru Nedelje italijanskog jezika, a zahvaljujući saradnji distributerske kuće Five Stars, Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu i izdavačke kuća Booka. Pre nego što film pogledate u Beogradu, Subotici ili Novom Sadu pročitajte ekskluzivni intervju sa autorom filma…

Kako je došlo do ideje za ovaj film? Od svih kontroverzi šta je bila ona koja je vas je definitivno pokrenula? 

Ideja da napravim dokumentarni film nastala je iz moje strasti za čitanjem knjiga Elene Ferante. Kada sam došao do kraja tetralogije počeo sam da priželjkujem da bolje proučim ono snažno iskustvo čitaoca koje sam doživeo. Tako sam pomislio da napravim dokumentarac. Da bih shvatio šta je u osnovi tog dubokog i neuobičajenog pakta koji vezuje čitaoce za njihove knjige, naročito u jednom istorijskom momentu u kojem je književnost napadnuta od strane mnogih drugih medija, zapitao sam se šta je to što može da izazove interesovanje i emotivnu povezanost kod tako širokog spektra čitalaca koji obuhvata pola sveta.

Pomislio sam onda da istražim taj fenomen kroz razna svedočenja i istovremeno kroz reči spisateljice – iz njene knjige sećanja Fragmenti – koje govori nasnimljen glas divne Ane Bonajuto, koja je u dijalogu sa intervjuisanim gostima. Postavljao sam sebi pitanja u vezi sa ovim fenomenom koji je stvorila i pomislio sam da to istražim kroz svedočanstva i njene sopstvene reči izgovorene kao nasnimljeni glas koji je u dijalogu sa intervjuisanim osobama. A pošao sam i od jednog izazova: da li je moguće, narativno govoreći, ispričati nekoga ko je duh? Osobu koja ne želi da se pojavi? A želeo sam i da napravim film o književnosti, o složenom kreativnom procesu koji je u osnovi pisanja.

Vi se krećete po celom svetu razgovarajući o Eleni Ferante – koliko je trajalo snimanje i kako je izgledalo?

Snimanje je trajalo oko 5 nedelja, u Rimu, Milanu a najviše u Napulju kada je reč o Italiji, kao i desetak dana u Americi, u Njujorku gde sam načinio najveći broj intervjua i snimio mnoge kadrove grada kao i figure žena koje šetaju ulicama. Zatim smo otišli u Kaliforniju da se nađemo sa Frenzenom koji živi u Santa Kruzu.

Čini se da u Italiji postoji (uslovno rečeno) problem Ferante na književnoj sceni? Takođe pominje se i ona priča kako je užasno teško uspeti u sredini iz koje poticete. Recite mi kako vi vidite buru koju je izazvala EF svojim odbijanjem da aktivno ucestvuje u sceni.

Problem u Italiji je nastao u vezi sa anonimnošću Elene Ferante što je, nakon slave koju je stekla zahvaljujući tetralogiji, bio najzgodniji i najlakši način da se o njoj govori i da se tračari u novinama i u svim medijima. Mislim da je pre svega u osnovi ovo: ogromna površnost začinjena misterijom koja budi interesovanje, i to interesovanje koje nadmašuje mogućnost razumevanja razloga njene anonimnosti (koji postoje od samog početka). Često to zaboravljamo podstaknuti emotivnošću koja izbija iz zgoda i nezgoda Lile i Lenu, ali sada je već dvadeset godina kako je Elena Ferante odlučila da se ne pojavljuje. U ostatku sveta je drugačije – banalno je reći, ali je istinito – u zemlji kao što je naša uspeh ne spaja već razdvaja. Kao što je govorio Enco Ferari: U Italiji se sve oprašta osim uspeha.

Koliko možemo da povučemo paralele izmedju sveta knjizevnosti i filma? Da li bi bilo moguće očuvati anonimnost u kompleksnom svetu filmskog autorstva

Sigurno je da i u svetu filma postoje zavidljivosti poput onih koje se uvlače u svet književnosti. I ovde, naime, mnogi teško uspevaju da objektivno procene jedan proizvod, film ili seriju, objektivno ukoliko ima uspeha. Suviše često se ljudi zadovolje time da kažu da ako nešto ima uspeha to nije dobro. Za mene je to totalna besmislica, glupost. Ostati anoniman je zaista mnogo teže na filmu. Ali, ko zna, možda će se pre ili kasnije pojaviti neki reditelj poput Elene Ferante!

Koje su po vama najvažnije teme kojima se bavi EF? 

U delima Feranteove centralni su odnosi između majke i ćerke, materinstvo uopšte ispunjeno brigama i patnjom. Biti žena u dvadesetom veku i postati žena prolazeći sva komplikovana doba detinjstva i adolescencije, sigurno su najintrigantnije teme na stranicama njenih knjiga.

Šta vas profesionalno a šta lično najviše intrigira kod groznice Ferante?

Vrlo me zaintrigirala opsesija koju je stvorila u celom svetu. Četiri knjige koje čine ovu tetralogiju čitaju se u jednom dahu. Intrigiralo me je i da shvatim šta je generisalo tu univerzalnost koja je oduševljavala toliko različite čitaoce širom sveta. Zbog toga sam krenuo iz Njujorka i vraćao se unazad kroz vreme jer sam pomislio da je to najbolji ključ za tumačenje, a i da izrazim svoj stav o ovom fenomenu. Tvrdim: mi u Italiji nismo bili u stanju da je podržimo i da je cenimo. Eto zašto je Ferante postala bliska i mnogim čitaocima pre svega u Njujorku. Sa Napuljem se potom veza prirodno stvorila. Sve je nastalo u tom gradu: samo je trebalo da vodim računa da ne upadnem u stereotipe dok sam ga predstavljao. Napoli je predivan grad, ali ga je izuzetno teško pretočiti u slike i reči. Ferante u tome uspeva tako što izbegava stereotipe. Ja sam se samo prepustio da me vode reči osoba koje sam intervjuisao – naročito Garonea – i reči same Ferante izabrane, kao što sam rekao, iz dela Fragmenti.

Gde je sve do sad prikazivan film? Kakva je recepcija Groznice Ferante? Koliko su značajni prateći razgovori?

Film je izašao u biskopima u Italiji a potom je prikazivan na televizijama Skaj, Rai i Arte. Prodat je u mnogim zemljama, ne znam tačno koliko ih je (Australiji, Japanu, Izraelu, itd…). U SAD-u će izaći u bioskopima početkom januara a potom će biti prikazan na njihovoj televiziji. Moram da kažem da je uvek bio lepo prihvaćen i da je izazvao veliko interesovanje, ne samo za knjige Elene Ferante nego i za čitanje uopšte.

Da li ste kao raniji autori filmova koji se na posredan ili neposredan način bave radom EF, imali kontakt sa autorkom? Kako je to izgledalo? (Kakvi su njeni utisci?)

Saznali smo preko izdavača da je Elena Ferante odgledala ovaj dokumentarac i da joj se svideo.

I za kraj, znate li ko je Elena Ferante i da li je to bitno?

Ne interesuje me više ko je Elena Ferante. Snimio sam ovaj film kako bismo prestali da se to više uopšte pitamo jer to nije važno. Od suštinskog značaja je međutim da shvatimo koliko je revolucionarna bila njena odluka i koliko nas je naučila nečemu mnogo korisnom u vremenima kao što su ova danas.

Humans Series 3 Intervju sa Markom Bonarom iz popularne serije „Humans“ Katarina Simović Katarina Simović: Sve boje Islanda Bio dvaput jedan kralj ima više sporednih likova Vojin Vasović: Animiranim filmovima do velikog uspeha APPOINTED Photo by Katarina Markovic, Belgrade 2016 Marta Jovanović i Branko Milisković: Provociranje jakih emocija · · ·