Điro
PULS GRADA · gastro

Osim što je i zvanično i nezvanično najbolji suši majstor na svetu, Điro Ono je i najstariji aktivni nosilac tri Mišelinove zvezde, prvi šef koji ih je u Japanu dobio i još uvek jedini suši majstor koji ih ima. On više od sedamdeset godina aktivno kuva, tačnije stvara i piše svoj besmrtni gastronomski haiku. Điro je šef kome je Haruki Murakami odao priznanje rekavši da boljeg pisca nije upoznao, samo što on koristi živu materiju da na tanjirima ispiše jedan od najboljih romana 20. i 21. veka.

piše: Milan Ničić

Điro Ono rođen je 1925. godine u tradicionalnoj japanskoj porodici u kojoj se poštovala hijararhija i cenio mukotrpan rad. Vodeći se tim principima Điro i dan danas radi i živi. Imao je samo devet godina kada se zaposlio u restoranu i to zato što njegova porodica nije imala kako da ga prehrani. Rad u kuhinji za Đira nije bio poziv i izbor, nego način da preživi. Od tada do danas, svakog dana je u kuhinji, pripremajući suši. On je osoba koja nikada neće pristati na odlazak u penziju, izlazak iz posla i odmor onakav kakvim ga većina shvata, jer je Điro Ono čovek rođen samo sa jednom svrhom: da stvara kako bi druge učinio zadovoljnim.

Uprkos vodičima i gastronomskim sajtovima, način na koji ljudi danas nalaze restorane u Tokiju ili bilo gde u Japanu uglavnom se zasniva na ličnim preporukama. Ako želite da odaberete dobar restoran u Tokiju, morate da odete na lice mesta i da pričate sa ljudima. Verovatno ćete biti zadovoljni odabranim, ali tamo ima na destine hiljada drugih restorana i teško je odabrati najbolji. Ipak, za Sukiyabashi Jiro se često čuje: najbolji! Više od trideset godina svi najbolji šefovi sveta, kao i najpriznatiji suši majstori i kuvari iz Japana, govore da postoje mnogi sjajni suši restorani u Japanu ali da je jedan bolji od najboljih. Mesto za koje je rezervaciju neophodno obezbediti nekoliko meseci unapred, ušuškano je u tokijskoj oblasti Ginza, nedaleko od čuvene riblje pijace Cukidži. Na tom mestu, služi se samo suši. Čedo Đira Ona još od početka osamdesetih godina radi punim kapacitetom. Od tada, jedina dva gosta koja svoju stolicu nisu čekala po nekoliko meseci su japanski car Akihito i američki predsednik Barak Obama. Điro Ono je prva generacija suši majstora u porodici, a zbog njegove skromnosti i odsustva želje za samoreklamiranjem, o njegovim počecima znamo vrlo malo.

Široj gastronomskoj javnosti Điro je do 2011. bio uglavnom nepoznat. Te godine stvari su se dramatično promenile, jer je tada snimljen film Jiro Dreams of Sushi, kog je snimio David Gelb, američki režiser i ljubitelj sušija. Film je sniman iz dva puta, a u prvih šest meseci Gelb je samo provodio vreme sa Đirom, obilazio pijace i markete, te pričao sa prodavcima ribe na Cukidžiju. Prilikom tog prvog boravka u Japanu, uopšte nije snimao jer je želeo da što manje smeta i skreće pažnju na sebe. U svojoj zamisli očigledno je uspeo, jer je film pokupio simpatije gledalaca i filmskih kritičara, kao i nagrade na prestižnim filmskim festivalima poput Tribeke I Internacionalnog filmskog festivala u Berlinu. Jiro Dreams of Sushi sniman je po principu širokog intervjua. Pored Đira, sagovornici su bili i njegovi prijatelji, gosti restorana i radnici, među kojima je i njegov sin. Udubljujući se u film, gledalac shvata važnost povezivanja prošlosti i budućnosti, te modernog i tradicionalnog u japanskoj kulturi. Điro je u toj priči potpuno na strani tradicionalnog, ali u najboljem smislu te reči. Kod njega je sve ritualno, ali svaki ritual ima duboki smisao, pa čak i na prvi pogled neshvatljivo insistiranje na upotrebi abakusa, kojim Điro i dalje izračunava cene u svom restoranu. Film može da prenese sliku i zvuk, ali ne i miris i teksturu hrane koja se priprema, međutim, čini se da je Gelb čak i to uspeo da postigne. Gledajući film, shvatićete koliko je zalogaj dobrog sušija kompleksna stvar. Ovaj dokumentarac pretvorio se u manifest japanske gastronomske tradicije i mestu sušija u njoj. Masaharu Morimoto, najuticajniji japanski gastro-kritičar, u svojih je par intervjua vrlo jasno opisao Đira kao vrhovnog autoriteta za suši na planeti. On je ujedno bio i glavni posrednik između Dejvida Gelba i Đira tokom pregovora o snimanju filma. Masaharu je smatrao da je film veoma važan u promociji onoga što je Điro učinio za japansku gastronomiju.

Osim toga što je tradicionalista, perfekcionista i jedan od najboljih šefova sveta, Điro je i čovek visoko etičan, što poslednjih godina kontinuirano dokazuje. Danas imate vojsku „zelenih“ aktivista i pripadajućih hipstera koji se gnušaju ideje da jedu jela u kojim se koristi tuna – inače zaista ugrožena kao vrsta, a koja je jedna od osnovnih namirnica kada govorimo o sušiju – sa idejom da će represijom, dramatičnim akcijama i vikanjem uživo u kamere nešto da promene. Još uvek nisu, kao što to nisu nikad uradili bilo koji zatucani fundamentalisti, pogotovo oni kojima je aktivizam te vrste zapravo lifestyle. Kako stvari mogu da se promene i kako im treba pristupiti, bar kad je zaštita morskih resursa i održivost u pitanju, pokazao je na slučaju tune upravo Điro. Naime, on je pokretač nekoliko akcija za očuvanje namirnica za suši, a jedna od najznačajnijih je upravo akcija za zaštitu plavorepe tune, ribe koja je najtraženjia na svetu. Mnoge okeanske oblasti u kojima se lovi riba na rubu su kolapsa, dok su neke od najviše lovljenih ribljih vrsta, uključujući i tune, postale ozbiljno ugrožene. Prošle godine osnovana je grupa za praćenje plavorepe tune u Tihom okeanu koja je ubrzo po svom osnivanju izdala saopštenje da se tuna nalazi na granici izumiranja u tim vodama. Dakle, činjenica je da svakog meseca količina te ribe u Pacifiku, ali i drugim vodama, rapidno opada. Kao jedan od najvećih autoriteta u biznisu u kome se tuna najviše troši, ali i kao bitan akter na tržištu Japana na kom se proda preko 80% godišnjeg svetskog ulova, Điro Ono je pokrenuo niz akcija koje su rezultirale time da mnoge zemlje koje koriste Pacifik kao resurs uvedu kvote kojima se ograničava količina određenih vrsta ribe koje je dozvoljeno uloviti. Isto tako, Điro je i aktivan učesnik projekta koji bi narednih godina trebalo da rezultira konačnim formiranjem ekološkog rezervata u Pacifiku u kome će biti totalno obustavljen ribolov i koji bi trebalo da postane najveće riblje utočište na svetu.

Ako poželite da probate po mišljenju većine najbolji suši na svetu, znajte da to neće biti toliko lako. Problem je u rezervacijama, jer je Đirov restoran mesto na kome mnogo ljudi želi da jede, a kapaciteti su mu isti kao i ranije. Pritom, rezervaciju je moguće obaviti samo telefonski, i to samo prvog dana u mesecu, a za naredni mesec. Pogađate, postoji samo jedan telefonski broj… Potrebno je da budete neverovatno uporni, a čak i ako uspete da dobijete vezu, najčešći odgovor će biti da za naredni mesec više nema mesta. Gurmani sa interneta koji su jeli kod Đira savetuju da pokušate da dobijete rezervaciju preko konsijerža nekog od boljih hotela, ali to funkcioniše samo u slučaju da u takvom hotelu i spavate. Uz to, savet je i da rezervaciju u vaše ime obavlja neko ko zna japanski, a bilo bi dobro da imate takvo društvo i prilikom posete restoranu – jer Điro i njegovo osoblje ne govore engleski gotovo uopšte. Ako nekim čudom uspete da rezervišete mesto, pripremite se i na to da će vas obrok od 20 komada sušija koštati oko 250 evra, kao i da neće trajati duže od pola sata. Sednete, jedete tempom kojim pred vas izbacuju jedan po jedan sled, plaćate, ustajete i odlazite. To je pravilo. Da li je taj suši toliko dobar da zaista vredi tolikog novca i truda? Velika većina onih koji su bili tamo odgovara potvrdno.

Bombondžija „Bosiljčić“ ratluk i bombone: Ukus detinjstva i za nove generacije Restoran Tri Restoran TRI: Za autentični “kao kod kuće” osećaj Modna varjača „Modna varjača“: Krenite na modno-gastronomsko putovanje MAX_3940 copy Restoran Carneval: Mesto za uživanje u mesnim specijalitetima