8_cover
KULTURA · pozorište

Iza zelene drvene kapije u Solunskoj 24, tokom februarskog mraza, zajedno s predstavom „Sestre braće Baruh“, rodilo se Dorćolsko narodno pozorište. Ogrejani plamenom starog Smederevca, nahranjeni mirisom kestena i nemerljivim entuzijazmom, glumci su nepretenciozno pripremali predstavu. Reditelj, pisac, glumac Filip Gajić, jedan od osnivača ovog pozorišta, prodao je svoj automobil kako bi novac uložio u sređivanje ruinirane kuće u kojoj danas bitiše pozorište. I to je ono što intuitivno prepoznajete kad pod vašim nogama zaškripe daske scene Kosmodrom, to je nešto što avliju ispred kuće i samu kuću pretvara u polje smisla u kome razumete i osećate sve što pozorište jeste.

Piše: Aleksandra Babić
Foto: Dragan Stojkić

Ovo utočište za ljude posebnog senzibiliteta, iskonske zaljubljenike u pozorišnu umetnost, Filip Gajić i glumica Jana Milosavljević otkrili su i gradili bez preterane pompe. Sve koji su učestvovali u rađanju pozorišta okupila je ideja o drugačijem, iskrenom i neformalnom izrazu. Mladi umetnici, studenti bez posla, ovde s vama nesebično dele svoj talenat i šire vrtoglavu energiju. Višemesečna adaptacija prostora, odnosno stare, do tada skrhane kuće u jednom dvorištu na Donjem Dorćolu, dešavala se uporedo s probama za predstavu Sestre braće Baruh.

 

„Bilo nam je vrlo uzbudljivo jer to nije bilo samo pravljenje predstave već i otvaranje pozorišta. Ja sam dolazio pola sata do sat pre glumaca da naložim vatru i zagrejem prostor. Paralelno smo prošli kroz dve faze – fazu međusobnog upoznavanja i upoznavanja sa samim materijalom. Crpio sam materijal iz knjige Povest braće Baruh, a onda sam našao rukopis Davida Tajtacaka Jevreji i njihova zanimanja i još nekoliko knjiga. U knjizi Mi smo preživeli našao sam ispovest Sonje Baruh, jedine preživele sestre“, objašnjava nam reditelj predstave Filip Gajić.

Dorćolska bajka

Predstava govori o tragičnoj sudbini Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Pozorišna priča o porodici Baruh, nimalo slučajno, rađena je kao bajka, a istovremeno je i dokumentarna. Ovaj višeslojni komad je zapravo artikulisani krik za pravim vrednostima i zaboravljenim idealima. Filip kaže da se priča o ovakvim junacima i junakinjama sama i potpuno prirodno nametnula kao izbor za otvaranje teatra.

„Oni su živeli na dva broja odavde, zatim u Visokog Stevana, Despota Đurđa, Braće Baruh… U ovoj kući je u to vreme postojala manufaktura. Jedna verzija priče kaže da su pravili tanjire, a druga sapune. Sigurno je neko iz porodice Baruh ovde radio. Tokom proba, snaga te priče nas je nosila kroz uslove u kojima smo radili, uslove koji nisu bili prijatni. Ložili smo smederevac, u njemu pekli kestene i hleb, i u stvari je iz te hladnoće i iz naših druženja proizašla predstava.“

Ulaskom u dom pozorišta, što zbog ambijenta, što zbog predstave, ušli ste u drugi, rečima neobjašnjiv univerzum. Na pragu univerzuma rukom je ispisano: Molimo za tišinu. A šta ovu, u govorećoj tišini nastalu, dorćolsku bajku čini bajkom?

„Bajka je jer bi priča o porodici Baruh, toliko potresna i strašna, ispričana u nekom realizmu ili hiperrealizmu, za publiku bila nepodnošljiva za gledanje. Onda sam malo olakšao da se priča proguta, da se dobije jedna finija, suptilnija emocija, a ne mučnina. Drugi razlog je što su njih šestoro bez ikakve zadrške i rezerve krenuli u smrt, krenuli da se bore za društvo a ne za sebe, što iz perspektive ovog vremena, trenutka i civilizacije u kojoj smo mi, deluje kao bajka.“

Opredeljenje življena pozorišta

Kao što se porodica Baruh svojevremeno borila za pravednije društvo, tako se pozorišni entuzijasti iz Solunske 24 hazarderski bore za nepatvoreni izraz van rogobatnih mehanizama institucija. Odbacuju, ali s razumevanjem, ono što ih okružuje i kreiraju nešto novo i neuprljano.

„Ja strašno verujem u bit pozorišta koliko god to izgledalo kao borba s vetrenjačama. Ne mogu da se borim protiv zla tako što ću uzeti dva noža i ići ulicama da ga jurim. Ja to mogu da radim samo kroz pozorište. Ako postoji neka vaga, i ako je mrvica onoga što radim na strani dobra, verujem da ima smisla“, objašnjava nam Filip svoju filosofiju života, a samim tim i pozorišta, jer ovde se granice između ta dva polja brišu, nema rampe između ta dva svemira.

„Ma kakvi da su uslovi, čovek mora da izdrži do kraja jer je to nešto što oblikuje način života. Mi ne radimo tako što nakon posla odemo kući i završimo s tim. Ovo je način života, opredeljenje življenja pozorišta, ne rad u njemu. Mi se ovde okupljamo dva-tri sata ranije, pa ostanemo posle predstave, imamo jednu porodičnu atmosferu iz koje proizlazi predstava, a iz nje proizlazi to – izboriti se sa hladnoćom, prašinom, bez honorara. Ljudi su gladni, sklapaju kraj s krajem, ali onda dođu ovde i daju sve od sebe, daju sebe do kraja kao da su najplaćeniji glumci na svetu. U stvari, to stvara jednu poetiku života.“ 

Mića, čika Kale i preispitivanje

Pozorište ovde živi i u psu Mići koji se veselo šeta između sanduka i gramofona na sceni. Zajedno s nama posmatra plakate na zidovima, fotografije, stare lampe i svećnjake na prozorima, laje na policu s brdom knjiga i istrčava ispred ulaza, gde naslonjena na fasadu stoje vrata kredenca na kojima je Filip isprobavao svoje slikarske sposobnosti.

Čika Kale, stari filmski rekviziter, danas prijatelj ovog pozorišta, nakon otkaza preneo je sve stvari iz svog magacina ovde. One takođe tvore magiju ovog mesta koje će u maju učestvovati u Noći muzeja, i u kome će se predstave izvoditi tokom predstojećeg leta. Pozorišna priča o Prometeju je naredna želja reditelja Filipa koja će se sigurno obistiniti u ovom prostoru. Do tada će posetioci dorćolske oaze iskrenim reakcijama davati smisao sadašnjem repertoaru i umetničkom posvećivanju. Filip kaže da taj smisao vidi u očima publike nakon predstave, a to, da u ovim pozorišnim odajama ne nastaju šuplje iscenacije, potvrdila nam je i jedna gospođa iz publike, nekoliko nedelja posle odgledane predstave. Kaže da ju je komad izmestio i trajno zaintrigirao, a istorija njenog gugl pretraživača svedoči da je guglala o istoriji Jevreja s Dorćola.

Sterijino pozorje_cover 62. Sterijino pozorje u Novom Sadu coverlauramolimte Predstava ’’Laura, molim te’’ coverfist 12. Festival internacionalnog studentskog teatra Aladinova carobna lampa_cover Nove pozorišne preporuke · ·