Dragan Đorđević
U VAZDUHU · intervju

Upravo tokom ove sedmice knjigofilima i široj javnosti podrobnije će (u okviru festivala „Pazi šta čitaš“ i „Dok’n’Ritam“) biti predstavljena nedavno objavljena studija „Mala crna muzika“ (u izdanju kuće Karpos). Reč je o sveobuhvatnom i intrigantnom osvrtu na potencijale, suštinu i baštinu drugotalasnog hip-hopa na srpskom i post-Yu uzorku. Više, naravno, u ovom razgovoru sa Draganom Đorđevićem, autorom „Male crne muzike“.

Otkud baš drugotalasovski hip hop kao glavna tema jedne ovakve studije?

U trenutku kada sam počinjao rad na knjizi, a to je bilo 2004. godina, pa sve do 2009. godine, dok nije izašla „prva ruka“ rukopisa, „drugi talas“ je demonstrirao svu svoju istorijsku snagu, čak do te mere da je nadolazećim reperima bilo izuzetno teško da prevaziđu sve ono što je od 2000. godine pa u sledećih desetak godina u našoj hip-hop kulturi učinjeno. A to je uspostavljanje stabilnog hip-hop metabolizma, tačnije „životnog stila“ iz kojeg je konačno mogla da proistekne sugestivnija muzika nego što je to bio slučaj sa incidentima „prvog talasa“. Zatim, i učešće hip-hopa postalo je na tržištu konkurentnije. Ovdašnja produkcija uspela je u tome da u potpunosti skrene pažnju ovdašnjih konzumenata sa američke scene na dešavanjima „pred nosom“. Ikanonski „noseći stubovi“ (b-boying, graffiti, emceeing, deejaying) konačno su bili objedinjeni, Šifra je proradila u punoj snazi, što je nužno dovelo do toga da hip-hop nacijas voju poetičku teritorijalnost proširi preko zvaničnih administrativnih granica Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Hip-hop je postao država nad balkanskim državama. Odnosno, sa nešto manje uznošenja: u nekom konačnom, najsvetlijem bilansu, „drugi talas“ je, nakon ratova iz devedesetih, sproveo u delo jednu od prvih velikih kulturnih saradnji na Zapadnom Balkanu…

Kako uopšte nastaje knjiga jednog ovakvog opsega i da li je ona uopšte izvodljiva bez polaznog fanovskog ushićenja?

To je odlično pitanje. Nekoliko je bilo razloga koji su se sretno i prepleli i zapetljali. Knjiga je delom proistekla iz mojih akademskih obaveza na Filološkom fakultetu, a to je bila izrada magistarske teze. Profesor dr Aleksandar Jerkov bio mi je ukazao poverenje, predlažući da se otisnem u predele popularne i hip-hop kulture koji proučavaocima književnosti tada baš i nisu bili mili. Ako je znao da me muzika zanima gotovo isto koliko i književnost, on tada, međutim, nije mogao da zna da će me na taj način vratiti u dane života na Novom Beogradu, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada sam prvi put čuo radove grupa Public Enemy, The 2 Live Crew, Geto Boys, NWA, A Tribe Called Quest, Cypress Hill, Ice T-ja, Ice Cube-a, Too Short-a, itd. Predlog sam, dakle, prihvatio oberučke, sa željom da raščistim najpre neke stvari sa samim sobom: šta me je to oduvek privlačilo crnačkoj kulturi, zašto sam u rok-okruženju uporno bio „crna ovca“, nosio kapuljaču i kačket, široke farmerke, vozio skejt, igrao brejk-dens, pokušavao da bacim neke rime… Ako i nisam nikada uzeo učešće na hip-hop sceni, iz ovih ili onih razloga, ne mogu a da ne budem zadovoljan da sam – uprkos višegodišnjem traženju izdavača – i sticajem raznih okolnosti, na kraju objavio prvu celovitu studiju o hip-hop kulturi kod nas.

Gde, u čemu, u kom aspektu ponajpre vidiš tačku spoja hip-hopa, nacionalnih istorija, države i njenih neprijatelja?

Ovih nekoliko pojmova koje si naveo bili su ključni za moje razumevanje stvari. Kada se dotle došlo, pisanje je posle bilo nešto kao domino-efekat. „Hip-hop nacija“ predstavlja temeljni pojam koji sam se usudio da artikulišem još u onim godinama, danima, kada je u retkim akademskim komentarima, na snazi bila politička korektnost i despotizam čistunstva. Hip-hop je tada bio uziman u obzir isključivo kao ilustracija omladinske devijacije kojoj treba udarati po prstima. Hip-hop nacija je za mene, međutim, ostao nužni pojam, isto onoliko koliko je to i srpska nacija, francuska, španska, kineska… Ali hip-hop nacija je kao takva čak i poštenija nego pomenute, jer priznaje i prihvata svoju „izmišljenu“, „zamišljenu“ prirodu; da je, dakle, grupa poetičkih sličnomišljenika na istoj poetičkoj, sličnomišljeničkoj trajektoriji (u prigodnoj parafrazi reči Benedikta Andresona). I još jedna razlika joj daje za pravo: i mada polaže puno pravo na starinu, s obzirom na to da na mapi popularne muzike ne postoji ni kultura ni žanr čije istorijsko korenje seže dublje od hip-hopa – svoje pravo na drevnost hip-hop nacija ipak ne koristi (kao što se time zamajavaju pomenuti Hrvati, Bošnjaci, Srbi, Kinezi…), već upravo, sa svakom novom pesmom, albumom, spotom, koncertom, proslavlja svoju fascinantnu mladost. Svakako, ako ste rešili da na put krenete sa „hip-hop nacijom“ pod rukom, onda je sledeća stanica „nacionalna istorija“, odnosno poetička istorija. Rešavate zatim i pitanje njene „administrativne teritorije“, odnosno državnosti, koja je uvek „u pokretu“, s obzirom na to da se državnost hip-hopa vezuje za njegove poetičke prostore, „geto“ i „hud“, koji se različito „prevode“ od naselja do naselja, od grada do grada, od države do države, od kontintinenta do kontinenta, itd. I konačno – svaka nacija, pa tako i hip-hop nacija, ima svoje (nacionalne) neprijatelje. Mene, međutim, ovde nisu zanimali toliko „spoljašnji neprijatelji“, koliko oni „unutrašnji“: hip-hop Republika predstavlja državu u stalnom, svakodnevnom nastajanju-iz-pepela. To je država u kojoj je na delu „rat svih protiv svih“, poetički rat, rat najbrutalnije vrste, rat od kojeg ta ista Republika živi. Kao stvarni Moloh.

Iz više uglova, između ostalog, ukazuješ i na emancipatorski potencijal i emancipatorsku prirodu hip-hopa i popularne kulture uopšte, a to se poimanje u ovom milenijumu nekako zaturilo, zar ne?

Nisam siguran da se zaturilo. Danas su sve strukture prepoznale taj potencijal, svedočimo možda i najvećoj jagmi oko popularne kulture, pa i hip-hopa. Kao što je to znao i Stjuart Hol, popularna kultura je prava arena u kojoj je uvek na snazi rat pozicija. Mnogo toga se u toj areni stavlja i na tas i kao ulog: i ideološka ubeđenja, i estetika, i društvena pitanja, i karijera, život, dostojanstvo, novčani obrt… Mnogo se i dobija, a mnogo može i da izgubi, i tako u krug. Sa pozicije na poziciju.

Čini se da je hip-hopu, baš kao i ostalim supkulturnim pravcima, u neku ruku dosta prijao kontekst devedesetih? Da li je demokratski preokret doneo otrežnjenje po tom pitanju ili je i tu reč bila o izmaštavanju bolje prošlosti?

Ako mislite na slavljenje devedesetih koje se upravo događa u savremenoj trep-generaciji izvođača (Bombe devedesetih, Đus, Mimi Mercedez…), to je tendenciozno osvetljavanje prošlosti koje nije do kraja istinito, ali ni do kraja pogrešno. U potkulturnom smislu „devedesete“ mogu svašta da označavaju, ne samo „kulturnu kontaminaciju“, već i, recimo, najzdraviju i najkreativniju fazu rokenrola… Danas, međutim, postoji tendencija da se „devedesetim“ označava apsolutna istorijska vladavina dizel-potkulture, ako je to ono na šta site aludirao u pitanju… Ali „devedesete“ nisu samo to, niti je ispravno poistovećivati uspon hip-hop kulture sa dizelom i turbo-folkom. Ta je priča, ubeđen sam, daleko složenija od revizionističkih paušalnosti koji su trenutno na snazi.

Za kraj, kako ti sagledavaš aktuelno iskliznuće dobrog dela hip-hop scene u pravcu trivijalnog, estradnog i trešu nalik izraza?

Prema pitanjima popularne kulture teško je razviti jasan, decidan stav i on je najčešće ravan afektu… Tako je i sa pitanjem udruživanja snaga hip-hopera i turbo-folk izvođača, koji se sve češće, u afektu, sagledava kao „problem“. U nešto trezvenijoj oceni, treba razumeti da je hip-hop kultura na taj način obezbedila do sada najozbiljniji ulazak u polje tržišnog monopola. Ja sam tu pojavu nazvao „centriranje trepa“, i ono se dogodilo iz specifično srpskih tržišnih razloga. Ni zbog čega drugog. Ako se setimo primera drugotalasne grupe Bad Copy, oni su u potpunoj nedostupnosti onovremenog medijskog prostora i vremena odlučili da sami uzmu taj prostor i to vreme ulaskom u reality show „Veliki brat“. A nakon toga znate već kako su se stvari u razvijale, kako su se okolnosti menjale u korist hip-hopera, kako su nahrupili iz svojih senki i došli u žižu kakvog-takvog interesovanja. I danas se mladi ljudi na najrazličitije načine bore da prošire vest o hip-hopu, da dođu do uspeha, da osiguraju egzistenciju i da osiguraju svoj dalji rad… I sredstva se više ne biraju, to je tačno. Samo ni izvan hip-hop kulture sredstva više niko i ne bira… Pravila igre se svakodnevno menjaju, nikakve sigurnosti nema, svirepi „rat svih protiv svih“… Naravno da tu ima dosta neukusa, provokacija, ideoloških preduvavanja, itd… Ali verujte, sviđalo se to nama ili ne, to je nebitno, jer hip-hop poetika će sve to preživeti, kao što je preživela i nekadašnje moralizatore u hip-hopu. Sa mukom u želucu ili u ozarenju, danas prosto treba prihvatiti činjenicu da su na sceni razularena, obesna deca „trećeg talasa“. Ali ona nisu gora od ovog vremena, niti od nas u tom vremenu…

IM7 006_cover Sonja Lukić, Tanguango: Sve tajne argentinskog tanga lemaitre-12013 RVB_cover Pjer Lemetr: Ja sam stalno ljut Goran Skrobonja Goran Skrobonja predstavlja svoj novi roman „Kada kažeš da sam tvoj“ Stefan Malešević (foto: Nemanja Veselinović) Stefan Malešević: Tvoja „Gora“ i moja „Gora“ su dva različita filma · · · ·