VESIC
U VAZDUHU · intervju

Prva polovina ovog meseca donela nam je, između ostalog, još jednu knjigu o Margiti Stefanović; autor biografije nazvane „Magi – Kao da je bilo nekad“ (u izdanju beogradske Lagune) je Dušan Vesić, predani i verzirani publicista, a ovo je naš razgovor s njim upravo na temu pomenute knjige.

Koja je udarna osobenost ovog izdanja (u poređenju s prethodnicima ali i mimo tog konteksta)?

Do sada smo imali nekoliko knjiga o Magi. Počelo je jednom hrestomatijom, odmah posle njene smrti. Usledio je trapav pokušaj da se zabeleže „razgovori“ s njom. Potom smo imali dvotomni spomenar. Te knjige su otvorile pitanja, ali nisu ponudile odgovore. Pošto mene odgovori obično više zanimaju od pitanja, razumeo sam da mogu da dođem do njih samo ako sam sastavim Maginu biografiju. 

Šta predstavlja idejnu kičmu pristupa koji ste primenili radeći na ovoj knjizi?

Ovu knjigu radio sam, pre svega, po principima istoriografije, zato je Ivan Ivačković poredi s naučnim radom. U praksi, prvo sam poslagao dostupne dokumente, zatim sam pročitao sve što je ikada zapisano o Margiti, onda sam spremio pitanja za svedoke. Sve je to trebalo smestiti u vreme i prostor i provetriti datume i hronologiju. Potom je išla gotovo detektivska faza praćenja tragova, otkrivanja novih i ponovnog upoređivanja sa starim – dok se na kraju nije sve uklopilo. Knjiga je bila gotova tek kad se sve uklopilo. Mislim da se velika biografija može napisati samo tim postupkom. Međutim, ono što razlikuje ovu knjigu od većine sličnih jeste to da je pisana jezikom koji će svaki čitalac lako razumeti, čak i ako ne zna ništa o rock’n’rollu, narkomaniji, Beogradu ili društvenim odnosima u Jugoslaviji u dvadesetom veku. Na kraju, čitaocu nije sugerisano kako bi trebalo da se ponaša, nego mu je ostavljeno da se sam emotivno odredi i prema glavnoj junakinji i prema njenom tragičnom životu. 

A Šta bi u istorijskom smislu najpre trebalo raspraviti na širem polju popularne kulture i njenog nasleđa?

Najpre bi trebalo raspraviti društvene i ekonomske okolnosti i širi kulturni kontekst. Te okolnosti otkrivaju tradicionalno društvo utemeljeno na tradicionalnim odnosima, od porodičnih pa nadalje. Tako je bilo u svim periodima o kojima pišem u knjizi, tako je i dan-danas. Što se popularne kulture tiče, ona je u ranijim vremenima nastojala da menja takve odnose, a danas ih uglavnom umnožava i širi dalje. 

Šta se još može saznati o Margiti Stefanović, po čemu je ona (posebno s današnje tačke) ikoničnija od ostalih ikoničnih pojava te ere?

Novo su odgovori na pitanja. Oko nje su se uvek vukla sama pitanja i prva reč u tim pitanjima obično je bila „zašto“. Pokušao sam da odgovorim na ta pitanja i neskromno mislim da sam uspeo. Opet, kao svaka uspela knjiga, Magi je otvorila neka druga pitanja. Tako se proces nastavlja.

Po čemu je Margita bila ikoničnija od drugih? Bila je talentovanija od drugih. Bila je lepša od drugih. Bila je intelektualnija od drugih. Bila je drugačija. Bila je više umetnica nego što su to drugi bili. Bila je simbol generacije. Bila je jedna od retkih uspešnih žena u muškom poslu. Bila je prava „socijalistička princeza“. Mogla je da bude šta je htela, a nikad nije imala šansu da to postane. Život joj je protekao u nošenju tuđih krstova. Zato nije stigla da ostari. Zato je i ikoničnija od drugih. 

Sećate li se trenutka u kome je priča o EKV krenula da se otima kontroli i da se izrađa u ono čemu smo svedoci poslednjih nekoliko godina?

Ako mislite na nesuvisle priče o njima koje se povremeno pojavljuju u medijima, sve je počelo od pamfleta takozvanog Monaha Arsenija, iza kojeg su, čini se, nesrećno stali neki crkveni krugovi. Bilo je razočaravajuće čitati da ti krugovi nisu prepoznali Margitin konačni čin preobraćanja u hrišćanstvo. Nisam razumeo kako je mogla da se dogodi takva greška da verujući ljudi ne prepoznaju smisao sopstvene vere. Onda se dogodilo ono što se moralo dogoditi: ta greška dala je podsticaj svima koji su uočili da je nastupilo vreme kad najgori mogu da lažu o najboljima. Tako se u svim medijima – od „neozbiljnih“ do „ozbiljnih“ – povremeno pojavljuju nove laži o Margiti.

Kako spečiti biografsku prozu da se otme put nesputane apologije ili, pak, ostrašćenog deninciranja?

Pisanje biografije nije za svakoga. Ako pisac pravilno postavi kriterijume, uspeće. Ako ih nepravilno postavi ili ih ne postavi uopšte, neće uspeti. Biografije velikih ljudi ne razlikuju se toliko po samim pričama koliko se razlikuju po tome ko ih je opisao.

Ima li kraja priči o osamdesetim i odjecima SFRJ osamdesetih?

Ne, ja mislim da tek sada dolazi vreme za ozbiljne priče o osamdesetima i odjecima SFRJ osamdesetih. Tek sada imamo dovoljan istorijski odmak i tek sada, zapravo, dolazi vreme za kvalitetne analize. Imamo puno osamdesetih oko sebe, a još ih nismo tačno objasnili. Kad ih dovoljno dobro objasnimo, one će same otići u „penziju“. U mojoj knjizi osamdesete nisu u centru pažnje: za priču o Margiti, na primer, šezdesete i sedamdesete pokazale su se mnogo važnijima. Ne znamo dovoljno ni o šezdesetim i sedamdesetim godinama da bismo pravilno doživeli osamdesete.

LazarDžamićslikapreuzetasasajtaMojafirma Lazar Džamić: Filozofija dobre strategije Mjehur na mreži Mjehur na mreži: Ima aplikacija za inspiraciju Teodora i Sofija-cover TeYosh: Živimo u vremenu ekonomije pažnje Ivan Vuknić Ivan Vuknić: Ljudi su zasićeni digitalnom erom · ·