fotografija reditelja cover
U VAZDUHU · intervju

Nakon premijere, zakazane za osmi decembar, u redovnu distribuciju stiže „Inkarnacija“, prvi dugometražni film Filipa Kovačevića. Reč je o krajnje osobenom i uzbudljivom akcionom trileru, snimljenom gotovo van postojećeg kinematografskog sistema u Srbiji.

Reci nam nekoliko reči o Inkarnaciji.

Inkarnacija je akcioni triler s elementima misterije, koji pokušava da dramatizuje potragu za dubljim smislom koja često muči mlade ljude. Glavni lik je mladi čovek s amnezijom koji iznova i iznova bezuspešno pokušava da pobegne četvorici maskiranih plaćenih ubica, dok pokušava da otkrije svoj identitet i pronađe osobu koja mu je smestila ubistvo.

Inkarnacija je praktično nastala mimo postojećeg srpskog kinematografskog rešenja, da li je to bio svestan izbor ili nužnost i sticaj okolnosati?

Sticaj okolnosti. Ceo proces je počeo vrlo davno, kad sam ja, kao i cela ekipa, imao priličnu dozu naivnosti, ali još veću dozu entuzijazma. Naporno je čekati da se sklope sve kockice, tako da smo se otisnuli u snimanje dok još nije sve bilo postavljeno na noge. Imao sam veliku sreću što sam imao tu mogućnost da napravim juriš.

Koje su onda u tvom konkretnom slučaju bile najveće prepreke i koje najupadljivije blagodeti te apartne produkcijske pozicije?

Najveća blagodet je bila u slobodi da se radi bez kompromisa i mogućnosti da se koristi vreme. Takođe, okupljena je velika ekipa talentovanih mladih ljudi koji imaju hrabrost da pokušaju nešto ambiciozno i drugačije. Veliki izazov je bio prelaz sa završene produkcije koja je prekoračila budžetske i vremenske okvire, na jednako zahtevnu postprodukciju. Postojalo je nekoliko beznadežnih trenutaka kad bih pomislio da nećemo moći da završimo film. Morali smo da probijamo zidove.

Film se dobrim delom dešava u središtu beogradske Knez Mihailove i obližnjih uličica. Kako je izgledalo i teklo samo snimanje filma?

Osim tih lokacija koje su poznate svim Beograđanima, imali smo i veliki broj zahtevnih enterijera po Beogradu, kao i podzemne prolaze na tvrđavi Petrovaradin i eksterijere u Deliblatskoj peščari. Korišćene su i stare ulice i crkve u Zemunu. Ovo je film s puno lokacija. Svaka je bila vrlo teška za adaptiranje filmskom snimanju. Snimali smo neke vrlo zahtevne akcione scene, tokom kojih se dešavalo da snimimo samo tri kratka kadra u jednom danu, nasuprot drugih dana kad bismo postizali i do petnaest. Veliki je izazov bio pretvoriti te ulice u deo sveta u kome se odvija ova nadrealna priča, ali hteo sam da iskoristim taj blago mistični kvalitet koji ima njihova arhitektura. Sve lokacije su snimane široko, prostorni kontinuitet je bio veoma bitan.

Film izgleda prilično zahtevno i u smislu postprodukcije. Kako je izgledao taj proces i koji su bili najkrupniji izazovi?

Film ima preko sto pedeset kadrova s vizuelnim efektima, koji su u najvećem broju slučajeva nevidljivi. Primer studio u Beogradu preuzeo je obiman posao koji je uključivao razne vrste komplikovanih brisanja i dodavanja ljudi, pored nekoliko velikih sekvenci s efektima povezanim s akcionim scenama i pucnjavom, i jedne vrlo zahtevne u kojoj je pravljena oluja. Samo taj proces zauzeo je nekoliko meseci. Paralelno s tim rađen je kompleksan dizajn zvuka u studiju Zvučna Flota, s finalnim miksom u Viba studiju u Ljubljani, u kome je film masterovan za Dolby Digital surround sistem. Muzika je bila možda i najveći zalogaj u sektoru zvuka u kreativnom smislu. Draško Adžić je iskomponovao, izorkestrirao i realizovao originalnu muziku koja efektivno pokriva skoro sat vremena filma, za koju mislim da daleko prevazilazi standardne zahteve filmske muzike.

U kojoj meri je Inkarnacija u svom konačnom obliku ono što si želeo i nameravao tamo davno, na početku puta?

Suština onoga što sam želeo ostala je prisutna. Svestan sam rizika koji nose ovakve priče koje pokušavaju da adresiraju pitanja koja nisu svakodnevna, ali zadovoljan sam što je ono što sam kao mlađa osoba smatrao bitnim utkano u film. Film je bio potpuno pripremljen pre snimanja, ali stvari su evoluirale tokom mukotrpne egzekucije. Svakako su jasni okviri i ograničenja debitantskog filma, ali suštinski kompromisi nisu pravljeni. Snimanje i postprodukcija su dugo trajali jer smo stvarno hteli da izvučemo maksimum, što mislim da smo i postigli.

Srpski reditelji obično beže od takvih odrednica, te da li si ti spreman da Inkarnacija bude pojmljena kao žanrovski film?

Trudim se da ne bežim od onoga što prirodno dolazi. Nemoguće je kontrolisati kako će film biti primljen. Moram da priznam da zapravo ne verujem u kategorizacije tipa „žanrovski film“ ili „autorski film“. Vreme će pokazati.

U tom smislu, na koja si to filmska ostvarenja pravio svesne ili nesvesne reference, šta je to filmsko uticalo na tebe pre i tokom rada na ovom tvom prvencu?

Kad bih znao na koja ostvarenja sam pravio nesvesne reference, onda više ne bi bile nesvesne. Što se svesnih tiče, film zapravo nije konstruisan u odnosu na ostale filmove koliko je praćena ideja koja je došla s nekakvog ličnog izvora. Kad pričamo o nesvesnom, mislim da sam imao potrebu da napravim priču o potrazi u kojoj mi se čini da sam i sam bio u tom periodu. Mislim da je većina mladih ljudi opterećena dramatičnim izborima i dvoumljenjima u vezi s njima. Očigledno je da film pripada podžanru filmova čiji je poznati predstavnik Dan mrmota, ali meni je bilo bitno da dođem dotle iz drugog pravca, a ne da krenem od žanra. Mislim da se film razlikuje od filmova tog podžanra po tome što nema striktnu vremensku repeticiju. Naš junak beži sve dalje i duže kako priča odmiče, stalno otkriva nove prostore i širi svet u kome se nalazi. Razlikuje se i po tome što je kraj „invertovan“ na način koji do sada nisam video u tom podžanru. U pomenutim filmovima glavni lik uvek izađe iz petlje i počne da živi sledeći dan, dok se ovde dogodi nešto drugačije. Bitan uticaj su bili i razni filmovi potere, sećam se da mi je tada jak uticaj bio Spilbergov Duel. Kamion u tom filmu funkcioniše kao personifikacija straha i smrti. Priča ima mitološku dimenziju, koju sam i ja pokušao da postignem.

Neizbežno pitanje – otkud matematičar u svetu filmske režije?

Meni bi prirodnije zvučalo otkud reditelj u svetu matematike, jer tako vidim svoje prioritete već neko vreme. U trećem razredu srednje škole sam snimio film od 45 minuta za koji mi je bilo potrebno godinu dana. Ne mogu da kažem da sam bio ponosan na proizvod, ali taj iskorak me je uputio ka daljem interesovanju za formalno izučavanje filma. Išao sam u Matematičku gimnaziju i hteo sam da paralelno nastavim i svoje matematičko obrazovanje, jer mi mnogo pomaže u načinu razmišljanja i pristupu stvarima, tako da sam odlučio da preskočim prijemni za filmsku režiju i ostanem na putu koji me je prirodno vukao.

Šta je ono što sledi Inkarnaciji u danima, sedmicama i mesecima pred nama, ovde i vani?

U novembru smo imali dve premijere, nemačku i finsku, na festivalima u Kotbusu i Helsinkiju. Kotbus mi puno znači jer je to najveći festival istočnoevropskog filma koji funkcioniše kao dobar prozor naših prostora u svet. Drago mi je da su ljudi odande prepoznali kvalitet i različitost filma u toj meri da ga uvrste u zvaničnu selekciju. Kao i Rejndens u Londonu, i Kotbus je uvršten u Variety-jevu listu pedeset najznačajnijih filmskih festivala u svetu. Ljudi koji pogledaju film na festivalima spominju da im se sviđa kako je Beograd prikazan u filmu. Dopada im se zaokret koji je napravljen u odnosu na to kako se inače kod nas tretira i prikazuje.

Kanda je prearano, ali šta to novo filmsko spremaš, čemu se nadaš, šta priželjkujueš?

Trudim se da se previše ne nadam i ne priželjkujem. Oslanjam se na praćenje instinkta i svakodnevni rad koji je bitan koliko i akcija na setu. Trenutno razvijam svoj sledeći film i uživam u samoći rada nad papirom i kompjuterom.

MARSDEN cover Džejms Marsden: Zbog tehnologije se menjamo i kao vrsta Crowne Plaza DSCF8655 EDIT cover Komnen Bakić (šef restorana Prime): Šef koji osluškuje goste Nakita FB stranica Nakita (Ručno pravljeni nakit): Izbegavajte sniženja i pijte dosta tečnosti! Kontrazen Kontrazen je stanje suprotno statičnom umu · ·