Blejd raner 2049
KULTURA · film/TV

Nikada neću zaboraviti prvi susret sa Skotovim Istrebljivačem… Ne, nije se to dogodilo tokom prvobitnog prikazivanja ovog filma u jugoslovenskim/beogradskim bioskopima (te 1982. sam bio previše mali da bi mi roditelji tako nešto dopustili, ali se dobro sećam postera i fotografija iz filma koji su bili izloženi u vitrini na početku Knez Mihailove ulice: providnih kišobrana, Harisona Forda sa pištoljem neobičnog oblika na gotovs i preteći privlačne Deril Hane), već nekoliko godina kasnije, u vreme VHS buma.

Od tada pa do danas, Istrebljivač, iliti Blejd raner, ostao je jedan od mojih omiljenih fimova, ostvarenje koje je ključno formiralo moj filmski ukus i koje se nalazi rame uz rame sa najvažnijim filmovima mog detinjstva: Stravom u Ulici Brestova, Gremlinima, Indijanom Džonsom i ukletim hramom, Demonima… Kako je vreme odmicalo i kako sam rastao, revidirao sam stav prema mnogim filmovima koji su mi kao klincu značili toliko mnogo – i dalje sam ih voleo, ali sam postao svetan njihovih mana. Blejd raner je bio u onoj ne toliko velikoj grupu filmova koji su izdržali test vremena. Bio i ostao. Zapravo, što sam postajao stariji, sve sam više cenio elegantnosti i raskoš ovog filma, njegovo poigravanje sa SF i neo-noir postulatima, taj melanholični svet replikanata koji je, bez obzira na svu okrutnost, posedovao magičnu privlačnost… Sada, kada je nakon 35 godina od premijere izvornika, u bioskope stigao nastavak, još je očiglednije koliko je Skotov film značajan i kvalitetan, koliko vreme, obično grubo prema naučnofantastičnim filmovima, nije naudilo njegovoj vanvremenskoj suštini. Blejd raner je filmska gromada i tu za mene spora nema.

Blejd raner 2049 stigao je u bioskope na talasu pohvala od strane kritičara koji su novi film Denija Vileneva označili kao remek-delo i „instant klasik koji može da parira izvorniku“. Mojoj sreći nije bilo kraja. Zaista sam želeo da Blejd raner 2049 bude vraški dobar film, film koji će na dostojan način nastaviti i nadograditi priču prethodnika. U salu sam ušao sa velikim očekivanjima, a izašao, gotovo tri sata kasnije, u potpunoj tišini, spuštene glave (ćutali su i ostali posetici – da li su bez teksta ostali zbog oduševljenja ili razočarenja nisam stigao da ih pitam, ali bilo je tiho kao da smo na groblju, a ne u prvoj sali Cineplexxa u Ušću). U najkraćem: Blejd raner 2049 je za mene predstavlja razočarenje i veliku propuštenu priliku, još jedan primer da postoje filmovi koje ne treba rimejkovati i da nekim pričama nije potreban nastavak.

A znakova za uzbunu je bilo od samog početka, samo sam svesno odlučio da ih ignorišem. Prvo i osnovno, između dva dva filma je proteklo tri i po decenije. Zaista previše. Nastavci koji nastaju deset i više godina od prethodnog filma gotovo po pravilu razočaravaju: setite se Bekstva iz Njujorka, trećeg dela Kuma, Indijane Džonsa i kraljevstva kristalne lobanje, Vol Strita 2… U redu, u redu… Nastavci po pravilu razočaravaju kad god da su snimljeni, ali ovako velike pauze ne slute na dobro. Drugo: prvi film je zasnovan na odličnom romanu Filipa K. Dika, Sanjaju li androidi električne ovce?, dok je za nastavak napisan „originalni scenario“. Istina, na njemu je radio scenarista izvornog Istrebljivača, Hamton Fančer, kao i Majkl Grin, čovek koji je pisao Logana i Osmog putnika: Kovenant (ovo drugo mu baš i nije na čast); ali njih dvojica nisu mogli, ispostavilo se, da nadomeste Dikov imaginarijum. Treći znak za uzbunu: reditelj Deni Vilnev. Neosporno, Kanađanin je talentovan. U svom rezimeu ima neke zaista odlične filmove, mada su oni najbolji, uglavnom, nastali tokom njegove kanadske faze (Politehnika, Zgarišta) i odmah po dolasku u Holivud (Zatvorenici, Neprijatelj). Prva polovna Sikarija je odlična, dok je ostatak bio razočaravajuć. Naučnofantastični Dolazak iz prošle godine hvalili su mnogi, mada mene nije oduševio. (Među nama, bio mi je prilično dosadan.) U tom nizu, Blejd raner 2049 je definitivno najambiciozniji i najskuplji film u Vilenovoj filmografiji, ali istovremeno najnepotrebniji i, uz to sasvim nepotrebno, najpretenciozniji.

Skotov Istrebljivač je bio film koji je u sebi sjedinio dve naizgled suprostavljene tendencije: komunikativnost i visok umetnički domet. Paradoksalo, najveći problem novog filma je režija. Prvi film je narativno veoma ekonomičan. Drugi traje gotovo tri sata i razvučen je do te mere da sam na mahove imao utisak da gledam Šotrinu seriju. Sve ono potencijalno dobro u scenariju Fančera i Grina, Vilnev je razvodnjio. Čemu to trosatno trajanje? U redu, vidan je pokušaj stvaranja art-house štimunga, što je zanimljiv pristup, ali to istovremeno potpuno izneverava suštinu Skotovog filma. Skot je Skot, Vilnev je Vilnev, jasno mi je to, ali ritam novog filma je potpuno promašen. Kao da je iz priče isisan sav sok, nema one enegije koja krasi prekrasni izvornik.

U narativnom smislu, ima tu mesa. Dopada mi se što je napravljen pokušaj da se proširi postojeći svet, te da se izvornim likovima oda dužno poštovanje. Opet, ponuđeno retko kad funkcioniše kako treba. Rupe u scenariju na stranu, njih je, da se ne lažemo, bilo i u prvom filmu, ali nova galerija likova ne poseduje snagu prethodne garniture. Ni blizu. Goslingov K/Džo nema intenzitet i privlačnost Rika Dekarda, zli Valas (Džerad Leto) je karikatura Eldona Tajlera, žena-hologram Džoj (Ane de Armas) je „nova Rejčel“… I tako dalje, i tako dalje… Ako tome dodamo u sporednoj ulozi protraćenu Robin Rajt i kao glavnu negativku nedovoljno ubedljivu Silviju Houks, dobijamo film čiji likovi ne mogu da se nose sa upečatljovošću prethodnika – od onih glavnih, pa do epizodista. Situacija se malo popravi kada se krajem drugog sata pojavi ostareli Rik Dekard, ali to je prekasno i nedovoljno.

Još su me trejleri upozoravali da Vilnev nije uspeo da ponovi vizuelnu snagu prethodnika. I nije. Skotov film je i dalje, tri i po decenije od nastanka, očaravajuća distopija, gotovo opipljiva u svojoj uverljivosti. Ni budžet od 150 miliona dolara ni kompjuterski efekti ne pomažu da se ta vizija u novom filmu nadmaši. Uostalom, koje su bile šanse za to? Grom retko kad dva puta pogađa na isto mesto.

Svestan sam da je dosta ljudi oduševljeno Blejd ranerom 2049, čitam kritike na netu i pratim postove prijatelja na fejsu: mnogi su ekstatični. Drago mi je zbog njih i pretpostavljam da se njihovo oduševljenje zasniva pre svega na tome što Vilnev nije servirao neko tipično holivudsko komercijalno smeće. Opet, za mene ovo nije Blejd raner. Nije čak ni njegova bleda kopija. Ovo je samo simulakrum simulakruma, lep na oko ali bez sposobnosti da dodirne dušu i srce.

Film "Finska krv, švedsko srce" Revija filmova „Finska u fokusu“ x-files-season-11cover Povratak serije „Dosije X“: Pogledajte prvi trejler za 11. sezonu! img01_cover Svi DC superheroji na jednom mestu u trejleru za film „Liga pravde“ "All King Hail Julien" DreamWorks serije od novembra na Minimax i Jim Jam kanalima · · ·