"Na mlečnom putu"
KULTURA · film/TV

Posle svetske premijere u Veneciji 9. septembra 2016. godine i beogradske premijere na otvaranju 45. FEST-a, „Na mlečnom putu“ je stigao u srpske bioskope. Vredi li ga pogledati? Još kako! A pročitajte i zbog čega.

Raskošni, produkciono zahtevni filmovi su prava retkost u srpskoj kinematografiji –prevashodno zbog hroničnog nedostatka novca, ali i zbog sklonosti većine naših reditelja ka kamernom i kamernijem izrazu. U tom kontekstu, Na mlečnom putu Emira Kusturice predstavlja kuriozitet u srpskoj filmskoj ponudi. U pitanju je ostvarenje kome savršeno pasuje epitet „raskošan“. To obilje, to prelivanje krasi sve aspekte ove ljubavne drame sa elementima fantastike smeštene u bosansku vrlet tokom ratnih 1990-ih. Kusturica, u međunarodnim okvirima najpoznatiji i najpriznatiji srpski reditelj, umetnik koji u svojoj kolekciji ima odličja iz Kana, Venecije i Berlina, u novom milenijumu snimio je samo tri dugometražna igrana filma – Život je čudo (2004), Zavet (2007) i, najnoviji, Na mlečnom putu (2016).

Iako su novomilenijumski Kusturičini filmovi imali premijere u takmičarskim selekcijama najviđenijih svetskih festivala (prva dva u Kanu, Na mlečnom putu u Veneciji), nagrade su izostale. Na Mlečnom putu je, doduše, osvojio nagradu Mladi zlatni lav (Leoncino d’Oro), koju dodeljuje žiri sačinjen od 22 mladih iz svih krajeva Italije, ali mu je priželjkivani Zlatni lav izmakao. Ako se tome dodaju prilično negativno intonirane kritike u vodećim svetskim magazinima koji se bave sedmom umetnošću (na primer: kritike Nila Janga u Holivud reporteru i Džeja Vajsberga u Varajatiju), reklo bi se da je Kusturičino kreativno vrelo presušilo. Ali, da li je baš zaista tako?

Na mlečnom putu je nastavak linije koju je Kusturica započeo u filmu Arizona Dream, a onda do savršenstva doveo u Podzemlju i Crnoj mački. U pitanju je veliki, bučan film koji bombarduje sva čula. Srpska verzija traje 140 minuta (15 više u odnosu na međunarodnu), a od prve do poslednje scene gotovo da nema predaha, te će frenetičan ritam zasmetati onima naviknutim na suptilniji pristup i manje intenzivne nadražaje. Od samog početka je jasno da ponuđeno ne treba sagledavati u realističnom ključu – a kako radnja odmiče ovo postaje sve očiglednije. Svi oni koji su očekivali reljefni prikaz bosanskog rata biće duboko razočarani. Kusturica kreće od istorijskih činjenica, ali ih u potpunosti podređuje svom senzibilitetu i viziji. Iako je u intervjuima isticao da će Na mlečnom putu biti njegov politički testament, politika veoma malo figurira u samoj priči, sa svega par odstupanja (oca glavnog junaka Koste su, na primer, mučki ubili mudžahedini – obezglavili ga pred sinovljevim očima; mada, paradoksalno, najveći krvolok u filmu je zapravo Englez, general „plavih šlemova“ i „mirotvorac“, koji nakon potpisivanja mira šalje automatskim puškama naoružane specijalce da se po svaku cenu dočepaju žene kojom je opsednut).

Rat je prikazan kao gotovo neprekidno ispaljivanje rafala, njegovi mehanizmi nisu ogoljeni, a likovi su „bačeni“ u svu tu pometnju da se snađu kako znaju i umeju – najčešće se odlučujući da, dok još mogu, što intenzivnije uživaju u životu. Svira se, peva, jede, opija, šenluči… Prikazano neretko podseća na igranu, dertom zadojenu verziju čuvenog američkog animiranog serijala Luni tjuns – likovi lete u vazduh, završavaju zaglavljeni u zupčanicima ogromnog starog sata, prevrću se i padaju, sve je u neprestanom pokretu, sve to „začinjeno“ brojnim scenama u kojima životinje potcrtavaju bajkoviti prosede i epski naboj priče (soko Ljubica, jastreb Hektor, magarac Toni, medved Medo, pas Crni i ovan Rogan).

Slično Zavetu, Na mlečnom putu ne haje previše za dramaturška pravila. Postavka je relativno jednostavna (za vreme rata u Bosni, srpski vojnik Kosta se zaljubljuje u ženu koja treba da se uda za drugog) i služi kao labava spona između upečatljivih filmskih segmenata. Kusturica se ne zamara scenarističkim finesama, pa dosta toga važnog ostaje nedorečeno i samo u naznakama (prevashodno mislim na nedovoljno jasno definisanu prošlost glavne junakinje Mlade i njen odnos sa pomenutim engleskim generalom koji se u filmu, inače, i ne pojavljuje; kao i na neiskorišćen potencijal lika Mladinog nesuđenog mladoženje Žage u tumačenju Predraga Manojlovića). Kusturica u ulozi Koste se izdvaja kao najrazvijeniji lik i mora se priznati da reditelj nije pogrešio što je sam sebi poverio glavnu ulogu. Ova odluka jeste megalomanska, ali ne treba zaboraviti da je takav i čitav film – veći od života.

Kusturica glumac postiže odgovarajući ton, u njegovim plavim očima se mešaju seta i nada, a posebno su efektne scene u kojima deli ekran sa svojim partnerkama – Monikom Beluči i Slobodom Mićalović. Slavna italijanska glumica je, naravno, glavni mamac, a njena fetišizacija je nešto što se očekivalo i što je, treba naglasiti, Kusturica veoma uspešno sproveo u delo. Mlada je žena-misterija, satkana od snova i pene, idealizovan prikaz žene koja gotovo kao i da nije sa ovoga sveta (ili je barem tako sagledavamo kroz Kostine oči). U fizičkom smislu bila je ovo veoma zahtevna uloga za Belučijevu (posebno u pretposlednjem činu koji se, praktično, sastoji od jedne duge scene potere koja, siguran sam, predstavlja omaž središnjem segmentu kultnog omnibusa Tri Aleksandra Petrovića iz 1965. godine), ali je ona je na sve izazove uspešno odgovorila – uključujući i učenje brojnih replika na srpskom jeziku. Ipak, bez obzira na upečatljivu i centralnu ulogu italijanske glumice, Sloboda Mićalović je uspela da se izbori za poziciju dominantne „rasne crnke“. Zaista, bilo je pravo zadovoljstvo gledati je u njenoj prvoj pravoj velikoj filmskoj roli. Uloga Milene, otresite mlade žene nesrećno zaljubljene u Kostu i Žagine sestre koja je organizovala njegovo „venčanje na slepo“ sa Mladom, odlično joj je legla – a posebno se izdvaja scena u kojoj, uz muzičku pratnju prepoznatljive melodije iz američkog hita Flešdens, pred Kostom izvodi zavodljivo-komični ples.

Snimanje ovog filma počelo je 2013. godine i trajalo je, uz prekide, za srpske (ali i za svetske) uslove neverovatnih 50 nedelja. Već ovaj podatak jasno govori da je Kusturica imao potpunu kontrolu nad filmom, te da je snimio ono što je želeo – raskošnu filmsku ekstravagancu koja u potpunosti reflektuje svetonazore svog autora. U tehničkom pogledu film odlikuje izvrsnost u svim ključnim domenima (fotografija, montaža, scenografija, kostim; sve to uz efektnu muzičku podlogu rediteljevog sina Stribora Kusturice), dok je više pažnje trebalo posvetiti pojedinom kompjuterskim efektima (posebno su problematične dve scene u kojima se ogromna kompjuterski generisana zmija rve sa junacima) i miksu zvuka (u bučnim scenama teško je čuti sve replike – što neće predstavljati problem za one koji film gledaju s titlom). Na mlečnom putu predstavlja dobrodošao dodatak Kusturičinoj impresivnoj filmografiji i, bez sumnje, njegov najbolji film u ovom veku. Da li ga vredi pogledati na velikom platnu? Definitivno.

mancester_20170119_175037 Ekskluzivno na 45. FEST-u: Filmovi koje nećete imati prilike da pogledate kasnije Da je David Lynch režiser filma „La La Land" Da je David Lynch režiser filma „La La Land“ "Split" James McAvoy Filmska kritika: „Podeljen“ Dobitnici Oskara 7 filmova koji su s pravom zaslužili Oskara · · · ·