Zona Zamfirova - drugi deo, Brankica Sebastijanović i Milan Vasić
KULTURA · film/TV

„Vrati se Zone“ je jedan od onih nepotrebnih nastavaka koji su tako česti u, na primer, američkoj kinematografiji. Jedina svrha postojanja filma poput ovog je da se unovči stara slava i zaradi novac. Ni manje, ni više od toga.

Uspešni filmovi dobijaju nastavke, to je jedno od osnovnih pravila filmskog biznisa. Imajući u vidu da je Zona Zamfirova (2002) uspela da u bioskope privuče milion gledalaca i tako postane ubedljivo najuspešniji srpski film u ovom milenijumu, nastavak je bio zagarantovan. Zapravo, pravo je čudo da se na njega ovoliko čekalo. A da se čekalo, jeste. I to punih 15 godina.

Indikativno je da u nastanku filma Zona Zamfirova – drugi deo: Vrati se Zone nije učestvovao niko od kreativaca koji su radili na prvom delu, počevši od reditelja/scenariste Zdravka Šotre i glumaca, pa nadalje. Jedina konstanta je Miroslav Mitić, producent, koji se na drugom delu, zajedno sa suprugom Ivanom, potpisuje i kao scenarista (scenario je nastao po motivima romana Dukat i divlji pelin Lagunine autorke Dušice Milanović Marike). Umesto Šotre režije se latio Jug Radivojević, dok su Katarinu Radivojević i Vojina Ćetkovića zamenili Brankica Sebastijanović i Milan Vasić. Isto važi i za epizodne likove – njih sada glume novi glumci.

To je, imajući u vidu da se radnja drugog dela odigrava dve godine nakon događaja opisanih u prvom filmu, možda bila neminovnost, a možda i nije. Nisam veliki poklonik Šotrinog filma, ali moram da priznam da su mi nedostajala stara lica. Brankica Sebastijanović definitivno nije odgovarajući izbor za glavnu junakinju, previše je inertna i ne pokazuje onu unutrašnju vatru koja je krasila Zonu u interpretaciji Katarine Radivojević; dok se i o odabiru Vasića može diskutovati (moram naglasiti da Vasić odlično peva, pa je prava šteta što u Zoni 2 nema još više muzičkih segmenata, ti delovi filma su uočljivo najbolji). Oboje su se, doduše, našli u veoma nezgodnom položaju. Trebalo je ubedljivo odigrati ikonične uloge sa kojima publika poistovećuje Katarinu Radivojević i Vojina Ćetkovića, što je bio težak, možda i nemoguć zadatak; posebno imajući u vidu koncept filma koji nije rimejk već, barem kada je u pitanju priča, direktan nastavak.

U zanatskom smislu, film je na granici korektnog. Fotografija u kojoj dominiraju bordo tonovi i pastelne boje je živopisna, mada prilično nepostojana u noćnim scenama kada dolazi do neke čudne zelenkaste pikselizacije. Kompjuterski efekti su morali biti bolji; posebno je uočljivo nekakvo veoma neuverljivo nakalemljeno CGI pseto koje se s vremena na vreme pojavljuje na sred ulice, u dalekim totalima gradića u kome žive Zone i Mane. Oživljavanje epohe je urađeno po Šotrinom receptu – bez širokog zahvata, sa jednom ulicom (sokačetom) koja je doterana da izgleda kao da je s početka XX veka i kojom se gore-dole šetaju statisti u kostimima. Dodajte tome još desetak enterijera, jedno putovanje vozom, nekoliko eksterijera… To bi otprilike bilo to.

Kostimi su atraktivni, to moram da priznam, pomalo nezgrapnog kroja, ali svakako ostavljaju utisak. Film je krcat likovima, posebno ženskim i mladim, trebalo je to sve obući – po mogućstvu da bude što više seksi (teške suknje se zadižu da bi se otkrile noge u svilenim čarapama, dekoltei su zategnuti gotovo do tačke pucanja…).

Centralna priča je veoma jednostavna. Zone i Mane su dve godine u srećnom braku. Ali… Zone ne može da zatrudni i počinje da strepi da je jalova. Uz to postaje ljubomorna na Kalinu (glumi je Marina Ćosić, do sada najpoznatija po važnoj ali minijaturnoj ulozi zlosrećne Milice u seriji Ubice mog oca), suprugu Manetovog pomoćnika Kotea (simpatični Dušan Matejić) koja je, očigledno, do ušiju zaljubljena u gazdu svog muža i spremna na sve da ga osvoji. Tu je i podzaplet o takmičenju za novog kraljevog juvelira u koji se uključuje Mane, a kasnije i krađa ogrlice koju je napravio, a koju je orkestrirao zavidljivi beogradski zlatar Vranoje (u tumačenju Igora Damnjanovića koji je glumio u prethodnom Radivojevićevom filmu, Igri u tami). Ako tome dodamo Zoninu prijateljicu Genu (Marija Stokić, nedavno viđena u Sagi o 3 nevina muškarca) slobodoumnu ženu koja se iz Engleske vraća na odmor u rodni gradić i, ispostaviće se, gaji lezbo sklonosti ka lepoj Zone, te Manulaćev (Nikola Stošić u svom filmskom debiju) „odlazak na škole“, pobrojano je sve ono dramaturški najvažnije. Radnja filma teče bez nekih posebnih štucanja, sve je to uklopljeno u razumnu minutažu (svega 90 minuta), ali ponuđeno nije nešto posebno zanimljivo, niti se uzdiže iznad trivijalnog. U osnosu na prethodni Radivojevićev film, pomenutu Igru u tami, nastavak Zone Zamfirove predstavlja krupan napredak, mada dosta zaostaje za izvornom Šotrinom adaptacijom Sremčevog romana koja već sama po sebi predstavlja „sredinu puta“.

Nova Zona Zamfirova, sve u svemu, deluje prilično uprizoreno, pa se svega par momenata koji su mogli da se svrstaju u kategoriju „grešnih zadovoljstava“ (na primer: blic nastup pop-folk pevačice Ljupke Stević i njenih impresivnih silikona tokom kafanske scene). Od novih lica u glumačkoj podeli, izdvaja se Marina Ćosić koja je ne samo lepa, već i dobro glumi. Većina uloga u filmu je minijaturna, pa čak i neka veoma poznata glumačka imena, kao što je Tanja Bošković, vidimo samo na kratko, u prolazu. Ovo definitivno nije film od one sorte koja je bliska mom srcu, mada verujem da će sasvim solidno proći na blagajnama. Zona Zamfirova je to! A Zona Zamfirova je, nesumnjivo, srpski filmski brend! Ono što je sigurno jeste da se komercijalni uspeh prvog filma neće ponoviti. Milon gledalaca je danas nedostižna brojka i za mnogo ozbiljnije produkcije od ove Mitićeve. Da li nas u bliskoj/daljoj budućnosti očekuje Zona Zamfirova 3, ostaje da se vidi…

Print PlayUK: Savremeni britanski filmovi u šest gradova regiona gp Ponovo okupljene glumačke ekipe koje će učiniti da se osećate matoro PLAVI (1)_cover BOSIFEST 2017: Otvoren konkurs za radove Ugljesa Sajtinac Premijera dokumentarnog filma „Šajtinac i tri priče“ · ·