Frank Turner
U VAZDUHU · intervju

Od trenutka kada je 2007. objavio debitantski album, muzička karijera Franka Turnera ima samo uzlaznu liniju. Budući da je veoma pristupačan i običan momak kod kojeg foliranje nije opcija, mnogobrojni kritičari našli su mu stotine mana, a ponajviše im smeta što je iskren i rado komentariše aktuelne društvene i političke teme.

Solo nastup imao je na otvaranju Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, a uskoro dolazi i u Beograd, tačnije 12. aprila kada će sa svojim bendom The Sleeping Souls, nastupiti u magacinu Depo. Iako je u vreme našeg dogovora oko intervjua bio na krstarenju, Turner je našao vremena da za City Magazine odgovori na naša radoznala zapitkivanja…

Ti si „najopakiji roker na akustičnoj gitari“. Kako ti se čini ova odrednica koju ti je dodelio Rolling Stone magazin?

Haha, pa, lepo je bilo od njih što su to napisali. Mislim da bih želeo da dodaju i reč „panker“ u tu odrednicu. Meni je to važno. Inače, nisu daleko od istine.

Muzički kritičari i mediji nisu uvek nežni prema tebi. Da li misliš da će se to ikada promeniti, ili te zapravo i ne zanima šta o tebi pričaju ili pišu?

Trudim se da o tome ne mislim, i da me ne bude briga; vodim računa o tome kako glasi inteligentna kritika, ali ne mislim da su mediji važniji od publike koja dolazi na moje koncerte. Nisam savršen, naravno, ali najvažnija mi je i dalje samokritičnost, i tako će biti dokle god postojim.

Šta je ono najlepše kod susreta sa publikom. Šta najviše voliš u vezi sa tim odnosom? Da li ti je lakše da nastupaš na velikim binama ili je jedino važno da sviraš i pevaš bez obzira na to gde se nalaziš?

Volim kada nastup postane razgovor između bine i publike. Ne želim da samo stojim tamo izdignut i sviram za gomile nepoznatih ljudi bez ikakvog učestvovanja u sopstvenim i njihovim emocijama. Želim da plešem sa njima, pevam sa njima, da ih što je to više moguće uključim u šou. To je trenutak kada stvari postanu zanimljive. Interakcija sa publikom je lakša na malim binama i u manjim prostorima, to je sigurno, ali na posletku, najbolje je kada nastupaš na mestima koja veličinom odgovaraju broju onih koji su došli da te vide i čuju.

Možeš li da pišeš tokom putovanja i turneja? Kada to obično činiš?

Pišem na turnejama iz nužde, jer ja sam manje više uvek na nekom putu! Tu i tamo pronalazim trenutke da stvari stavim na papir. Obično ne biram kada ću nešto napisati, jednostavno mi dođe, i to obično onda kada se tome najmanje nadam!

Poznat si po izvođenju obrada brojnih slavnih muzičara, ali ko su tvoji muzički heroji detinjstva i doba kada si bio tinejdžer?

Tokom odrastanja moja prva ljubav je bio bend Iron Maiden, a onda i Nirvana. Nakon toga sam otkrio pank rok – The Clash, NOFX, Black Flag, Rancid – i od tog trenutka sam bio sasvim izgubljen za bilo šta drugo sem za muziku!

Za potrebe najave nastupa u Beogradu, naučio si nekoliko rečenica na srpskom jeziku. Da li ti je bilo teško?

Haha pa uspeo sam da nešto od toga pročitam sa papira. Naravno da je bilo teško, to je novi jezik za mene! Uvek se trudim da naučim nešto na jeziku moje publike, i smatram da je to dobar način da uključite publiku u koncert. Sa druge strane na taj način pokazujete poštovanje prema gradu i državi u koju dolazite i prema ljudima koji su došli da vas slušaju.

Mjehur Mjehur na mreži: Živi radio za žive ljude cover2 Vladan Sretenović: Filmski komfor kao pitanje ličnog izbora cover1 Zoran Marković: Uzbudljive koreografije za beogradsku publiku Ivana Pejak Ivana Pejak: (Auto) portret za svetsko takmičenje · · · · ·