cover1
U VAZDUHU · intervju

Od Giljerma Martinesa, jednog od istinski vodećih autora umetničke proze južnoameričke strane sveta, može se naučiti podosta – kako se piše vrhunska proza, kako se vole književnost i umetnost, kako se svet i dalje može posmatrati ponajpre kroz prizmu upravo te dve prekopotrebne nam utehe…

U Maestrovoj ženi stoji i opaska da “…pisce ne treba gledati iz velike blizine, da postoji nešto suštinski nepravedno, neka kobna izobličenost, u pogledu koji se suviše primakne“, te otud i ovo pitanje – šta se o sebi i književnosti koju stvarate naučili iz susreta sa čitaocima i radoznalcima širom planete?

Ponekad me čitaoci iznenade jer pronalaze određena ponavljanja i zajedničke elemente u mojim delima kojih ni ja sam nisam svestan, a ponekad preozbiljno shvataju naizgled autobiografske elemente i obraćaju mi se kao da sam i sam lik iz nekog mog romana. Vrlo sam se prijatno iznenadio u Beogradu i Novom Sadu jer sam upoznao čitaoce koji prate moje stvaralaštvo već dvadeset godina (od objavljivanja mog prvog romana Povest o Rodereru). Upoznao sam nekoliko njih koji su pročitali sva moja dela, što mi je kao piscu izuzetno drago.

S tim u vezi, šta je u vašem doživljaju književnost, mimo pukog pripovedanja, ponajpre na idejnom planu sada, na samom kraju ove 2015. godine?

Književnost je, s jedne strane, ogledalo ljudskog iskustva, detalja koji čine život, zanimljivosti, neobičnosti, tragičnog i smešnog. Sa druge strane, književnost pruža mogućnost da stvaramo svetove koji nisu u celosti deo ovog našeg (sveta), paralelne živote koji se graniče sa svarnošću, ali nisu nemogući.

Vaši romani (barem oni koje smo imali priliku da sretnemo u prevodu na srpski jezik) u dobroj meri počivaju na zajedničkom motivu egzistencijalne nelagode, te da li je ta teskoba za Vas i dalje nadahnjujuća i podatna osnova za književnost?

Postoji uvreženo mišljenje da su u biti književnosti uvek iste teme, a poneki, u želji za klasifikacijom ih dele na četiri: ljubav, smrt, homoseksualnost i ludilo. To je ujedno i tačno i netačno. Same teme mogu biti iste, ali svaki književni period ih predstavlja na različite i sebi svojstvene načine. Homoseksualnost doba Oskara Vajlda nije ista kao u savremenoj književnosti Dejvida Livita. Ljubav u viteškim romanima nije ista kao ona u romanima Henrija Džejmsa ili Džejn Ostin koja je prožeta notom očajanja, ili pak, kao ljubav modernog doba koja se olako shvata i uz dozu skepticizma. Svaki ljudski nagon nastao iz čovekovog trvenja sa svojim dobom je bogata osnova za književno stvaralaštvo.

„Kako pomoći tom bolnom protestu protiv svega, tom osećanju da se nije (inteligencija) srodila sa svetom, tom pogledu koji ne primećuje ništa sem nedovoljnosti i slabosti veza koje svi ostali smatraju potrebnima‟, nalazimo u Vašoj Povesti o Rodereru, stoga, protiv čega se baš u ovom trenutku na prvom mestu svi oni koji sebe vide kao inteligentne moraju da bore?

Prvenstveno se treba boriti protiv društvene učmalosti/zatupljenosti kada je reč o iskazivanju mišjenja. Ranije su se reči intelektualaca pažljivo slušale i oni su predvodili brojne važne i ideološke pokrete. Danas, barem u Argentini, veću težinu ima mišljenje jednog novinara, sportiste ili glumca. Takođe, kao i uvek, intelektualci treba da se bore protiv uvreženih mišljenja koja neizbežno postaju norma/pravilo zbog toga što se dovoljno često ponavljaju.

U fokusu Vaših romana mahom su intelektualci i umetnici, što vas u izvesnoj meri dovodi u vezu sa velikim Robertom Bolanjom, te kako vidite svoje mesto u aktuelnom „poretku” latinoameričke i hispanoknjiževnosti i da li je tako geografski omeđena i klasifikovana književnost u biti ipak samo uverljiv mit?

Moji likovi se najčešće bave potragama filozofske prirode ili onima koje imaju veze sa nekim vidom saznanja. Ne bih dodelio sebi bilo kakvu ulogu u okviru književnosti, samo se trudim da razmišljam i pišem na način koji se meni čini zanimljivim i originalnim. Mislim da niko ne može da jasno razluči pravce/struje u današnjoj hispanoameričkoj književnosti. S druge strane, nikada nisam bio mišljenja da se književnost treba proučavati na taj način – deleći je na epohe, periode ili grupisati dela pod bilo kakvim zajedničkim imeniocem. Čini mi se da istorija književnosti prvenstveno treba da bude istorija onoga što je posebno i drugačije.

Kako sa današnje tačke gledišta gledate na filmsku avanturu i epizodu sa filmom Oxford Crimes, adaptaciji vaših Neprimetnih zločina, koliko je Vašem viđenju književnosti i vašem izrazu blizak filmski medij?

Čini mi se da je film s vremenom dobio na važnosti i da će ostati upamćen kao pomalo neobičan rad Aleksa de la Iglesije o kome će još diskutovati njegovi sledbenici.

Šta se zbivalo u ovom podužem književnom međuvremenu, od Lusijane Bo do danas?

Nekoliko godina sam se borio sa jednim romanom prilično teškim za mene koji sam rešio da napišem nakon što sam se vratio iz Oksforda, čiju sam radnu verziju završio. Mislim da ću pre tog romana objaviti nastavak Neprimetnih zločina u kome će se pojaviti i likovi iz prve knjige. U međuvremenu sam objavio još jedan roman: Yo también tuve una novia bisexual (I ja sam imao biseksualnu devojku), koji još nije preveden na srpski jezik, kao i zbirku priča Una felicidad repulsiva (Ogavna sreća) koja je dobila hispanoameričku nagradu Gabrijel Garsija Markes koju će iduće godine prevesti veliki pisac Branko Anđić. Sledeće godine u Argentini će biti objavljena moja zbirka članaka i eseja Lo verdarero i lo demostrable (Istina i dokazi). Trenutno pišem i scenario za ekranizaciju moje priče Una madre protectora (Majka zaštitnica).

cover1 Stiven Votson: Pišite ono što biste sami poželeli da pročitate 12369426_10153787478558827_1135084521_o Milena Živanović: San u snovima cover Dvojac MATES: U modni biznis od studentskih stipendija Bajic - Trifunovic_004 Književni dvougao – Maja Trifunović i Đorđe Bajić: U potrazi za novim pričama i u begu od lakih etiketa