Brica
U VAZDUHU · kolumna

Mlađi je od mene pet godina. Zajedno sa svojim ćaletom, koji sada ima 75 godina, vlasnik je frizerske radnje kroz koju dnevno prođe dve do pet mušterija.

Kada kažem dnevno, mislim od osam ujutru do osam uveče. Ćale je na tom mestu od 1968. i već decenijama bezuspešno pokušava da otkupi tu malu, neuglednu zgradu od opštine, ali opštinarima je draža mesečna kirija. Broj mušterija je skroman jer je to brica kog je pregazilo vreme – enterijer me asocira na radnje u Kubi i Severnoj Koreji, tu je kreka furuna, kalendar iz 2004. sa golom ribom i sve osim klime izgleda kao da je stalo vreme. Ništa od toga nije fensi vintidž. Samo je staro, nenašminkano i iskreno. A stare, nenašminkane, iskrene stvari ne prave pare u 2017. Njih dvojica žive od ćaletove penzije i tih par mušterija dnevno. No, biće da je dara veća nego mera i mladi brica mi je rekao da planiraju uskoro da zatvore salon. On će početi da radi privatno kod nekog. Jedno mesto na Voždovcu na kom isti čovek šiša i brije već 49 godina, uskoro će otići u istoriju, a novine neće pisati o tome. Nema mesta od raspevanih ministara i tekstova koji nasmejavaju ceo region, jebiga.

Mladi brica je duša od čoveka. Uvek nasmejan, uvek ljubazan i pomalo naivan. Dobrica iz udžbenika. Voli Sopranose, mrzi vlast, nosi prsluk preko košulje. Sa takvima nikad ne fale teme za razgovor. Ali ako takav čovek ponekada zamuca dok priča, ako fizički nije baš Tom Hardi, a od Jerkovića do centra putuje dvadesetšesticom umesto svojim autom, pronalaženje srodne duše mu neće biti lak posao. Mnogo puta mi se žalio kako nema sreće sa devojkama, kako su gotovo sve sa kojima je pokušao nešto bile neki kreteni. “Ma pun mi ih je, znaš već šta, komšo…Neću više ni da pokušavam. Čitaću Desanku Maksimović do kraja života ako treba” rekao mi je jednom, ponosan na sebe što me je nasmejao.

Pre par subota sam žurio na puštanje muzike. Hteo sam da se podšišam pre toga. Odjurio sam do brice. Bilo je pola osam. Kad sam stigao ispred salona, tako sam video bricinog sina da ga zaključava. Kad me je video, počeo je da širi ruke:

“Jao bre, ‘de baš sad da naiđeš…A ja mislio da zatvorim malo ranije…Ma, dolazi mi gajbi neka mala koju jurim već tri meseca…Znaš kakva je medena….Danas imao tri mušterije, pa sam kontao da zapalim ranije…Hoćeš da se vratim, da otključam?  Mogu da joj javim da dođe malo kasnije…Jesi siguran? Hvala ti brate moj, živ bio”. I tako odem sa zaraslom kosom na puštanje muzike.

Kada sam u ponedeljak došao da se ošišam, bricin sin me sačekao sa velikim osmehom. Video se sa onom malom i u nedelju. I to veče ide kod nje. I kaže da se ljubi bolje od one iz Grčke o kojoj mi je pričao. I neće da mi naplati šišanje jer me ispalio u subotu. I neću da mu dozvolim da mi ne naplati. I jedva mu nekako uguram lovu u džep košulje. I kaže mi da onda sačekam. I ode do prodavnice i vrati se sa koka kolom i čokoladom Najlepše želje. I kaže da sad moramo da proslavimo. I vidim da ga boli dupe što sam mu ja tek prva mušterija tog dana. I vidim da je srećan kao malo dete kome su rekli “može”.

Biće mi mnogo žao kada bude zatvorio radnju i kada više ne budem viđao bricinog sina. Takve ljude danas više ne prave.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: To je u prirodi Trafika Gistro priče: Devojka iz trafike Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Čoveče, odmori se Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kućni red · ·