Trafika1
U VAZDUHU · kolumna

Osim što ga obožavam, nemam mnogo veze sa Polom Osterom. Istina, dajem sve od sebe da na najbolji mogući način pomeram i razmeštam reči i rečenice levo-desno, ali tu svaka sličnost prestaje. Međutim, mnogo volim film “Dim”, za koji je Oster pisao scenario.

Kada bih pravio listu najdražih filmova svih vremena, “Dim” sigurno ulaz u top 5. Posebno mi je drag Ogi Ren (kog tumači Harvi Kajtel). Pored toga što je Ogi skroz naskroz fenomenalan lik, mislim da ga volim i zbog toga što poznajem čika Radeta.

Čika Rade prodaje novine u trafici od 1981. Njegov kiosk se nalazi na stanici autobusa broj 26, samo par minuta hoda od moje zgrade ovde u Braće Jerković, a nepunih desetak minuta od Crvenog solitera. Kada sam kao klinac išao u školu, svako jutro sam kod njega nešto kupovao: Smoki, čokoladne bananice, stripove Teksa Vilera i Alana Forda, Mikijev zabavnik i Mikijev almanah, časopise Politikin zabavnik, Ćao, Koš i filmski YU Video revija, a gotovo svako jutro Politiku za ćaleta.

Kada sam se ’93. iz Jerkovića preselio u Medaković, iako sam živeo dalje od njegove trafike tek nekih petnaest minuta hoda, zaboravio sam na čika Radeta. A onda, kada sam se vratio ovde 2009, nisam mogao da verujem kada sam video da on još uvek radi u istoj trafici. On je bio tu praktično ceo moj život. I bio je isti – nasmejan, vedar i malo proćelav. Znao sam da se on mene sigurno ne seća, ali ja sam njega odlično zapamtio.

To što je čika Rade još uvek bio tu, dalo mi je ideju da Dušanu Šaponji i Dušanu Čaviću predložim da snime petominutnu Marku žvaku sa njim. Čika Rade se iznenadio kada su ljudi sa televizije došli da ga snime i to samo zato, što radi u trafici tri decenije. Nije imao pojma odakle oni tu ni ko ih je poslao, ali je bio standardno ljubazan i veseo što se neko zanima za njega.

Kada sam mu par dana kasnije, dok sam kupovao cigare, rekao da sam ja taj koji je ekipu sa kamerom uputio u njegovu trafiku, on se sav raspilavio:“Pa ti si taj? Pa kako, pa zašto, pa što baš ja? Ovde si ceo život? Pa joj, ja se tebe baš ne sećam. Šta ćeš da ti dam?” Kasnije sam mu na disk narezao tu emisiju i poklonio mu jedno jutro (nešto mislim, da mi je neko rekao kada sam pre 30 godina kod njega kupovao Mikijev zabavnik, da ću čika Radetu poklonitit “DVD sa nečim što je narezano na njemu” ništa mi ne bi bilo jasno). Od tada, svaki put kada kupujem kod njega nešto, kratko se ispričamo i propitamo za zdravlje i zajedno ne marimo za kusur u kovanom novcu.

U međuvremenu pored njegove trafike otvorila se slična takva, samo privatna i znam da tu nikada ništa nisam kupio, bez obzira na to koliko žurim i kolika je gužva ispred Radetovog kioska. Tako beše sve do pre dve godine, kada je čika Rade otišao u penziju. Nastupile su tužne scene tokom kojih čekam 26, a u trafici rade žene koji mi nude upaljač i čokoladicu. Trafika pored čika Radetove se zatvorila i zvrjala je prazna. Sve do pre nekoliko meseci.

Trafika pored, ne samo da je počela da radi, nego je u njoj sedeo čika Rade, glavom i bradom. Rekao mi je da je zakupio trafiku i da sa svojim sinom radi u njoj. Osmeh mi nije silazio sa lica celo jutro. Te sitne stvari nekad čine život. Ti topli ljudi koje jedva znamo, mogu da učine jutro u Braće Jerkoviću sunčanim, ma koliko da ima oblaka na nebu.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Puter na glavi Prozor u dvorište Prozor u dvorište: O međedima i ljudima Jutro Skoča Gistro priče: Pokvareni autobus Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Čega ćemo da se sećamo? · · · ·