Cirkus
U VAZDUHU · kolumna

Kada smo mali volimo cirkuse. Čim čujemo onaj kombi kako prolazi pored zgrade i megafonom nas poziva na predstave u 19 i 21h, trčimo do dnevne sobe da molimo roditelje da nas vode. Te šarene šatre su tako lako izmamljivale naše osmehe pune mlečnih zuba. Kada nas ljubazna plavuša koja radi na blagajni pogladi po glavi, prožme nas zbunjujući ali blažen osećaj.

Postaće nam jasniji tek mnogo godina kasnije. Dok su našminkani klovnovi ustajali i padali, rukama smo se držali za stomak kako ne bismo eksplodirali od smeha. Šakama smo prekrivali otvorena usta dok smo razrogačenih očiju gledali vratolomije onih gumenih ljudi na trapezu. Slonovi i medvedi su bili tako veliki, nezgrapni i slatki, da smo želili da nam budu kućni ljubimci. Čak i tada smo znali koliko je ta želja nerealna, pa smo umesto slona, roditeljima posle predstave tražili samo šećernu vunu. Kada se cirkus pakuje, sedimo na brdašcu iznad i gledamo. A kada ode, vraćamo se kući šutirajući kamenčiće niz ulicu i u tišini ulazimo u sobu. Iz kasetofona vadimo kasetu sa video igricom koja se učitavala za Spektrum i ubacujemo onaj album Ranog mraza, kog zatvara ona pesma o cirkusu. I malo smo tužni.

Kada smo veliki ne volimo cirkuse. Kada čujemo onaj kombi koji najavljuje da su predstave od 19 i 21h, a da je u ovoj od 21h obezbeđeno grejanje, čak i najzaboravniji među nama brzo se sete gde žive. Srećom, komšijska deca ne čuju kombi jer su im slušalice na glavi. Ipak izađemo da bacimo pogled na cirkus, iako znamo da nećemo ući. Te šarene šatre su u međuvremenu dobile mnogo rupa, a neki delovi su posiveli od vlage. Na blagajni je sada deda koji je verovatno rođak vlasnika cirkusa. Vidimo klovna koji sedi na krivim, metalnim stepenicama pored blagajne cirkusa, kucka sms i puši. Sumnjamo da sadržaj sms-a glasi kako jedva čeka prvu predstavu na svom poslu iz snova. Dobro je što nam klovnovi više ne izmamljuju osmehe jer nam ni zubi nisu više reprezentativni. One životinje ne smemo ni da gledamo, jer smo u međuvremenu shvatili da su životinje u cirkusu nesrećne. Akrobata na trapezu više nema, jer je vlasnik cirkusa izračunao da mu se ne isplati da ima tu tačku. A i onaj iz Ranog mraza danas više ima veze sa tamburašima nego sa baladama i šansonama.

Pesma koju puštamo je skroz drugačija, mada ima sličan naziv. Zvuči kao Frenk Sinatra na nekim drogama, kao Din Martin u svemiru, kao neki usamljeni Skandinavac u vetrovitoj pustinji. Glas Brendana Perija u stanju je da pripitomi i najdivljiju zver. I to bez ikakvog dodira. Svaki kamečić koji šutnemo, vraćajući se nakon obavljene nabavke u dragstoru pored cirkusa, sporo se kotrlja u ritmu ovih klavijatura. Zove nas da odemo sa onim klovnom i sedim dedom sa blagajne. Šapuće nam da je ovo mesto za velike koji još uvek vole cirkuse. Ne za nas.

Dok stojimo sa onim cegerom u ruci i ovom epskom Dead Can Dance pesmom u ušima, čekajući da se upali zeleno za pešake, razmišljamo da li je konačno došlo vreme da po prvi put skrenemo levo u bulevar, umesto desno u našu ulicu. Ako se dobro sećam, svi cirkusi su odlazili baš tim bulevarom.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Svetlo u tami siti 4 Žena na ivici nervnog sloma: Vrela supa Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: U svom filmu Ivan Tokin Ivan Tokin: Zamalo ·