Beograd
U VAZDUHU · kolumna

Blizu ušća Save u Dunav neko je isekao krila labudu, na bliskom istoku deca dižu ruke uvis pred foto-aparatom misleći da je oružje, u Nigeriji je na vlasti isti predsednik koji je hapsio Felu Kutija, negde u Vojvodini majka sa sinovima krijumčarila heroin, predsednik jednog grada u Srbiji je mutav i nepismen a drugog seksualni manijak, na delu ulice ispred ulaza u crkvu Svetog Marka napravili su plato čiju celu površinu zauzima bašta novootvorenog kafića, roditelji odbijaju da vakcinišu decu u strahu da se ne pretvore u paštete, ljudi kojima je važno da li su u našoj ligi pobedili fudbaleri Partizana ili Zvezde broje se u stotinama hiljada, svaki treći čovek na ulici zna ko su “Andrija i Anđelka”, Studio B Duška Radovića i Slobe Konjovića odavno ne postoji, na obali Savamale niče betonski blok što prkosi svim zakonima estetike i etike, zgrade koje zaklanjaju pogled na grad sa mosta, a u Beograd je stiglo još jedno proleće.

Da li zbog toga ili zato što mi je Dušanovac na desetak minuta od kuće, svakog maja volim da otputujem tamo gde cvetaju tikve, tamo gde je sreća važnija od ponosa, tamo gde se smeješ kada ti se smeje (a ne zato što je red), tamo gde su budale oni koji ne znaju šta je entuzijazam. Iako zapravo nikad ne stignem na to mesto, nema veze – smisao je u putovanju. Tada osećam da se pomeram sa ovog mesta, a vazda mi je neudobno ovde, gde god da se to ovde nalazi.

I ovog maja putujem uz omiljenu verziju ove čarobne, prolećne teme. Svira je Zabavni orkestar RTB, uz dirigentsku palicu Ilije Baćka Genića. Njegovo pakovanje ove narodne pesme je na tragu najlepših aranžmana Enija Morikonea. Emocije, stil i stav na korzou. Dok je slušam, u glavi su mi ljudi koji se lože na nešto ili nekog, radoznali sjaj u očima i prevrtanje po krevetu od neizvesnosti da li će ono što si napravio biti toliko dobro i drugima.

U glavi mi je Duško Radović i njegova emisija Beograde dobro jutro čija muzička podloga je bila baš ova pesma. Kada sam je slušao uglavnom sam se pakovao za vrtić i nisam imao mnogo svesti o planeti na kojoj živimo, te nije ni čudo da se tog perioda sećam sa nostalgijom. Bili su tu samo Duškov glas dok izgovara neke obične reči koje poređane jedna uz drugu zvuče smešno, te ova muzika koja mi je u sobu lopatama tovarila proleće. Ceo život je bio ispred mene, a ja o tome pojma nisam imao. Još jedan razlog za nedostajanje.

Razmišljao sam šta bi bilo da je Duško živ. Da li bi prolazio pored Beograđanke spuštene glave, da li bi se na Tviteru svađao sa ljudima, da li bi bio u bedaku zbog Pevca, Orača, Cvetnog trga i Slavije, da li bi pisao postove kako je nekad bilo super a sada je sranje i da li bi govorio Beograde dobro jutro ili Beograde laku noć? Ne znam šta bi bilo kad bi bilo, mogu samo da nagađam. Ali ono što sigurno znam je da me svakog proleća ova Genićeva verzija pesme U ranu zoru tera da se osećam bolje, ma koliko da nije dobro. Ni ovaj maj nije izuzetak.

Bamija Marija Ratković o svemu: Potpuno neprecizan recept za bamiju Ana Vučković Srednja štikla - foto izvor: Pinterest Žena na ivici nervnog sloma: Srednja štikla Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Neka cveta hiljadu cvetova Čokolada Tokin Ivan Tokin: Čokolada · · · · ·