Decu ne donose rode
U VAZDUHU · kolumna

Živi u zgradi kod mojih matoraca na Medakoviću. Stariji je od mene desetak godina. Uvek se javlja na hodniku i pita za zdravlje. Jednom mi je ispred zgrade ispao ključ od kola, on ga je našao i zakačio poruku na ulazna vrata zgrade „ko je izgubio ključ sa ‘reno’ priveskom neka se javi u stan 12. Ja sam tu, pa sam tu“. Kada sam mu pozvonio, rekao je da je očekivao neku „muvu bez glave“, a onda uz osmeh dodao da se samo šali. Dok mi je davao ključ, u dnevnoj sobi se čuo džez. Delovao je iskreno, pomalo naivno i usamljeno. Nikada ga nisam video u društvu. Pomalo me podsećao na Danijela Džonstona. Istina, nije bio baš toliko na svoju ruku kao Danijel. Plašio sam se da neiskvareno i nevino biće poput njega u ovom izblaziranom svetu nikada neće pronaći srodnu dušu. Ali srećom, šta ja znam o ovom svetu….

Kada sam čuo da se pre tri godine oženio, bio sam toliko srećan, kao da je na ludi kamen stao neko ko mi je rod najrođeniji. Kako odavno ne živim kod matoraca, sve ređe sam ga sretao. A onda sam ga jednom pre par meseci video na ulazu u zgradu sa suprugom. Bila je lepa, plava, nasmejana, nije nosila štikle, držali su se za ruke i rekao bih da je nešto malo mlađa od njega. Oboje su mi se javili, a on me pitao da se nisam možda odselio u onaj moj Njujork, sa one majice, jer me baš dugo nema u kraju. Rekoh mu ne samo da se nisam odselio u Njujork (mada ponekad maštam da je Braće Jerković Bruklin), nego više ne mogu ni u tu majicu da uđem. Rekao mi je „Ma da si ti živ i zdrav, jebeš majicu“. Svo troje smo se smejali.

Kada sam matorcima saopštio da sam ih sreo i da mi njegova žena izgleda baš simpatično, oboje su se nakezili i u glas izvogovorili „jel’ da“. Ćale je rekao da se retko dešava da se u tim godinama pronađu tako dobri ljudi, a keva je klimala glavom. Međutim, čula je od komšinice sa drugog sprata da ne mogu da imaju decu. Probali su sve živo, ali ne ide im. Rekoh joj da postoje ljudi kojima smisao života nije u produženju vrste iako ona to ne kapira, i da je mnogo važnije da su srećni. Rekla mi je „Ali nisu srećni. Baš nisu. Ljilja ih dobro zna. Sve pare su dali na doktore. I ništa“. Odmahnuo sam glavom, dodavši da mi ta Ljilja sa drugog sprata ionako nikad nije bila simpatična, te da ne dajem ni pet para na njene priče. Mada priznajem da sam se zapitao ima li istine u tome što sam čuo.

A onda sam pre nedelju dana otišao kod mojih. Zaboravio sam ključ, a oni još uvek nisu stigli iz grada. Seo sam na klupu ispred zgrade da ih sačekam. Dok sam kuckao SMS, čuo sam kako neko iza mene tiho peva „Decu ne donose rode, decu rađaju majke…“. Okrenuo sam se i video komšiju kako gura kolica sa bebom. The komšiju. Iako je beba spavala kao top, on joj je pevao i pevao. Kako mi je bio okrenut leđima, nije me video. Dok su se udaljavali od mene, osetio sam neopisive talase sreće. Kasnije su mi matorci potvrdili da su uspeli, te da su pre mesec dana dobili devojčicu. Izgleda da pravda nije baš potpuno zaboravila Voždovac.

Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vreme koje se topi Gistro priče, Skoča Gistro priče: Zašto svi odlazimo u tri lepe? Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane Pamtim samo sretne dane Prozor u dvorište: „Pamtim samo sretne dane“ ·