Trafika
U VAZDUHU · kolumna

Veče. Cvećara. Žurim na proslavu. Čekam tipa ispred. Kupuje gomilu cveća. Traži da stavi ovo, i ono, ne to, ali ono tamo može. I zelenu paprat. I naravno da uvije. I taman kada je cvećarka završila uvijanje, on spazi još jedan ljubičasti cvet, te je zamoli da sve otpakuje, te da doda i njega. Pizdeo sam. Tip mi se nimalo nije dopadao. U njegovom pogledu je bilo nešto zlo i delovao je kao neko ko pravi sranja. Takvi obično i daju velike pare na cveće. Šta sam ja bogu skrivio da baš ispred mene stane lik koji tripuje da će mu zbog kreativnosti u odabiru buketa ona oprostiti?

Posle dobrih petnaestak minuta čekanja, dođoh na red. Izabrao sam svoje tri ruže za proslavu na koju sam krenuo. Dok sam tražio lovu po novčaniku onaj tip se vratio. Nešto je hteo da kaže cvećarki, ali je dodao da može da sačeka dok ja ne završim. Pokušao sam da ga streljam pogledom. Naravno da može da sačeka. Konju.

Izašao sam iz cvećare i otišao u trafiku preko puta. U trafici je radila devojka koja mi je mnogo draga. Naime, jednom sam kupovao cigare i baš tu, na njenoj trafici, skapirao sam da imam novca samo za pola pakle. Problem je bio što tog dana lovu nisam imao ni kod kuće. Plata je stizala tek sutra. Izvinio sam joj se i rekao da nemam dovoljno. Pružila je ruku, rekla „daj šta imaš, donećeš“. Ja kažem „ali do sutra neću imati“, ona kaže „onda do sutra“. I sutra stvarno bude plata i sutra joj odnesem lovu. Od tada, kad god je vidim u trafici, nasmešim joj se čak i onda kada tog dana niko nije video moj osmeh. Isto je bilo i pre neko veče. Iako me onaj mamlaz iznervirao, osmehnuo sam joj se. Vratila mi je kusur. Pomerio sam se u stranu da spakujem novac u novčanik. Dok sam pakovao Nikolu Teslu pored računa iz cvećare, eto ga kreten sa buketom. I on kupuje cigare. Kada mu je prodavačica sa osmehom dala cigare, on joj kroz onaj prozorčić gurnu onaj buket:

„Ovo je za ono u nedelju kada nisam imao lovu za cigare. Spasli ste mi život tada. Ne, ne, ni slučajno. Da vi samo znate sa kakvim ološom sam ja u kontaktu svaki dan. Možda me zato i pogodilo to što ti neko vidi prvi put u životu a dâ ti cigare na veresiju. Kada bi u ovoj zemlji bilo više ljudi kao što ste Vi, možda bi moja deca ne bi živela u Francuskoj. Hvala Vam do neba“.

Bacio sam pogled kroz staklo, devojka je držala buket i smejala se sama sa sobom. Vrtela je glavom. Pomirisala je cveće i dok je to radila, zatvorila je oči na tren. Nije me videla.

I tako ulazim u auto i mislim nešto u sebi: Jebem ti predrasude, jebem ti moju procenu „zlog pogleda“ neznanca i uverenja da kupuje cveće svojoj ženi jer je provalila da ima ljubavnicu, jebem ti zemlju u kojoj nam živote spašavaju oni koji nam na recku daju otrov, jebem ti ljude koje su jebali svi koji su stigli pa sada više nikom ne veruju, jebem ti svet u kome se od ovako običnih stvari pišu priče i pune srca…koja su verovatno ispraznili oni sa kojima je svaki dan u kontaktu onaj simpatični čovek iz cvećare. Kog i nisam baš nešto mnogo čekao.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Čoveče, odmori se Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kućni red polje Ivan Tokin: Jedva Knjige Gistro priče: Knjiga ·