Devojka sa Autokomande
U VAZDUHU · kolumna

U vreme saobraćajnog špica, na autobuskoj stanici na Autokomandi ima više ljudi nego kad dele nešto džabe. Jedni idu na posao, drugi na ljubavni sastanak, treći u školu, četvrti u popodnevnu gužvu da džepare, a peti čekaju rođake koji dolaze u Beograd.

Krenuo sam kod prijatelja, čekao sam 17 i nervirao se što mi je baterija na mp3 plejeru opet crkla. Umesto Majlsa Dejvisa, morao sam da slušam priču žene za čijeg sina nije bilo mesto u vrtiću, raspravljanje dvojice tinejdžera da li je na sinoćnoj utakmici bio penal ili ne, odnosno klinku koja ubeđuje drugaricu da je Samsung mnogo bolji nego iPhone, dok ova druga ne veruje. Nisam mogao ljude. Ne tog dana. Tog jutra je palo previše kiše. Sklonio sam se u stranu gde nije bilo nikog. A onda sam čuo ženski glas iza sebe kako viče u telefon.

Govorila je kako ne ume, kako je sve probala i da više ne traži od nje da bude ono što nije. Rekla je sagovorniku kako nije ona kriva što joj kasne sa isplatom i što joj je tata u bolnici. Autobus koji čeka se zaglavio negde na ulazu u Beograd, sigurno će zakasniti na sastanak i poslednje što joj treba je njegovo pametovanje. Pitala ga je da li zna koliko puta mu je to rekla. Dodala je „aman“. Onda je tiho izgovorila „ništa ti ne znaš“. Nisam bio siguran da li je ta rečenica bila upućena sagovorniku ili je izgovorila samo za sebe. I onda mu je rekla da se jebe. Pa je povisila ton i ponovila isto to, dodavši „kretenu razmaženi“. I spustila slušalicu.

Bili smo udaljeni od ostalih ljudi na stanici. Niko sem mene nije čuo njeno vikanje. Ipak, stavio sam slušalice na uši da ne pomisli da sam je prisluškivao. Osećao sam se krivim što sam tako ekspicitno čuo nešto što me se ne tiče. Iz mojih slušalica je dolazila samo tišina. Biće da je primetila trenutak kada sam ih stavio. Prišla mi je, mahnula mi, skinuo sam slušalice, osmehnula mi se i izvinila što je vikala. Rekla mi je da mrzi ljude koji viču na javim mestima i posle par sekundi pauze, dodala da tog dana mrzi i sebe.

Ni u snu nisam očekivao tu reakciju. Pomislio sam na trenutak da živim u Norveškoj, Švajcarskoj ili nekom drugom mestu gde ljudi imaju svest da se planeta ne okreće samo zbog njih. Imajući u vidu njenu rastrojenost, mogu samo da zamislim koliko je snage bilo potrebno da onaj suzni pogled pretvori u osmeh i kaže „izvini“. I to meni, potpunom neznancu. Pomislio sam da je slažem da nisam ništa čuo od muzike. Ali ipak nisam. Provalila me je. Rekao sam joj da nema potrebe da se izvinjava i da svakom nekad dođe žuta minuta. Osmehnula se i kazala da joj je cela ova godina žuta.

„Ma…Otići ću jednom odavde. O, samo tako ću otići. Evo mi ga bus. Izvini još jednom“ bilo je sve što je rekla pre nego što je videla međugradski autobus koji se približavao Autokomandi.

Gledao sam je kako nestaje u gomili ljudi za čiju decu nema mesta u vrtićima, klinaca kojima se ceo život okreće oko Zvezdinog gola i tinejdžerki koje okidaju selfije, dok sam razmišljao kako samo jedno obično, glupavo „izvini“ nekad može da pokrene lavinu emocija za koje niste ni znali da su tu, pitajući se zašto baš takvi ljudi maštaju da odu odavde.

Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Sinegdoha Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Presađivanje u dva kofera Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Taranto Kajgana Ivan Tokin: Vernik ·