Gistro priče, foto: Vladimir Skočajić Skoča
U VAZDUHU · kolumna

Nekad mi nisu sve ovce na broju. Tada mi treba more. More me je oduvek smirivalo. Dovoljno je da sedim na obali i samo da gledam u tu veliku vodu, u onu liniju koja se spaja sa nebom i već mi je bolje. Tako je bilo od kad znam za sebe. Tako je i sad.

foto: iz privatne arhive autora

Bol na Braču, kraj osamdesetih. Bio sam deran, ali i deranima nekad nisu sve ovce na broju. Seo sam na kameni zidić na obali. Bio je sunčani majski dan. Niko se nije kupao. Gledao sam u more. Za obližnji dok je bio privezan stari čamac plavo bele boje, na kome je pisalo Morski vuk. Voda je bila mirna, a ja pun nekakvih trivijalnih dečjih problema. Onda je do barke došao jedan bradati čovek. Vukao je za sobom mreže. Mnogo mreža. Pakovao je jednu po jednu. Kada me spazio, osmehnuo se, uhvativši se za prednji deo kape u znak pozdrava. Kad je sve spakovao, ušao je u čamac. Rekao mi je da ide na pučinu, da ulovi dve tona ribe, proda je i ode da živi na Havaje. Gledao sam ga ispod oka i rekao da to nije moguće sa tako malim čamcem. Osmehnuo se i pitao me „Gde su ti snovi dječače?“. Tomos motor na njegovom čamcu je zabrundao, otpozdravio mi je vojničkim pozdravim i uputio se u pravcu pučine.

Ostrvo Krf, nedavno. Veče pada na malu luku. Odavno nisam deran, ali još uvek mučim muku sa brojem ovaca. Problemi koji me muče nisu dečji, a da li su trivijalni, pokazaće vreme. Gledao sam u more pokušavajući da njegov spokoj prenesem u svoju glavu. Ispred mene su bili usidreni čamci, jahte, barke i gliseri. Jedan od čamaca je bio plavo bele boje i ne samo da me je podsetio na onaj sa Bola, već mu je sa strane pisalo Sea Wolf. Nije bilo nikakvog bradatog čoveka, nikakvih mreža, nikakvog pozdravljanja. Samo mirno more i ja.

Između ovog Krfa i onog Bola desili su mi se razni bolovi, radosti, odustajanja, raspamećivanja, zablude i nade. Ono što je nepromenljivo je more. Još uvem me leči i tera da tražim spokoj u boci koja pluta. Ne računajući ljude koje volim i muziku, niko nigde nije imao takav uticaj na mene.

Gledajući taj plavo beli čamac, uvukao sam dim cigarete i sebi u bradu odgovorio na jedno drevno pitanje:

„Tamo gde je sunce 300 dana godišnje, gde galebovi lete u paru, gde posao svetioničara još nisu ukinuli, gde se umesto smrada samoživosti oseća miris soli, gde se reč „brzo“ ne koristi ni u opisu hrane, gde je pučina kralj, a plavo nebo kraljica, gde niko ništa ne traži, ne obećava, ne moli i ne mrzi, tamo gde se ovim čamcem mogu uloviti dve tone ribe i otići na Havaje – tamo su moji snovi, barba“.

Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Na nivou Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Gistro priče: Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite · ·