Merdevine
U VAZDUHU · kolumna

Probudila se umorna. Celu noć je pokušavala da sa neba skine zvezdu i nasloni je između lampe i Foknerove knjige na polici. Iako se ne može reći da je niska, drvene merdevine su bile toliko kratke, da na njima ne može da se okreči ni podrum Meseca. Zbog toga je više od pola noći provela na njima, stajala na prstima i mahala rukom po svemiru.

I nije dohvatila zvezdu. Onda je zaspala. Pa se probudila i opet pokušavala isto. Bez uspeha. Pa je opet zaspala. I tako mnogo puta. A onda je svanulo i znala je da mora da sklopi merdevine. Nevoljno je ušla u još jedan petak.

Poželela je da ne bude tu. Setila se one žute plaže. Zaboravila je ono krupno kamenje koje je teralo da se gega dok izlazi iz mora i oduzme joj graciozni ženski hod u crno-belom kupaćem. Zaboravila je one nesrećnike na plaži koji čitaju Dena Brauna, Paola Koelja, Vesnu Dedić, Nataliju Dević, iste one zbog kojih je poželela da obalu poseti najveći cunami na svetu. I nije je bilo nimalo sramota zbog tako strašne želje. Zaboravila je spori internet koji joj nije dozvoljavao da brzo skine filmove u najboljoj rezoluciji. Jer ono šta je vrebalo iza kopnenih vrata tog glupavog petka, tek je bilo za zaborav.

Nije mogla više da sluša vesti. Osećala je fizičku bol dok joj pričaju laži. Bilo joj je teško da gleda koliko ljudi na svetu beži od “života” u život. Još teže kada je videla one statične koji to ne razumeju. Plašila se da će dobiti alergiju kože od onih koji svoj strah kamufliraju nadmenošću i nipodaštavanjem. Imala je temperaturu od mesta na kome se svaka odgovornost prihvatala samo izgovaranjem reči prihvatam odgovornost posle kojih je sve ostajalo isto. Znala je da je previše krhka za taj svet bez žute plaže. A opet, morala je u taj glupavi petak. To joj je bilo jasno još u četvrtak. I ušla je nekako u njega. Uz toplu kafu i Hanging on a Star Nika Drejka. Nik ju je uvek razumeo bolje od svih drugih. Valjda zato što su oboje poznavali miris zvezdanog neba, tišinu velike livade i onog crnog psa što laje pred vratima. Uz Nika je sve uvek malo lakše, ma koliko da je teško.

Glupavi petak se završavao. Prošao je isto kao i svaki drugi. Sa jednom razlikom. U prodavnici je kupila nadogradnju za merdevine. Noćas će joj biti duže. Čak je sa tavana izvukla one cipele sa debelim đonom koje nije nosila još od fakultetskih dana. Na njima će biti viša. I možda će noćas konačno uspeti da uhvati tu zvezdu. Možda će je staviti u svoju sobu pored lampe i Foknerove knjige. A možda i neće. Odgovor na to pitanje znaće tek kad svane i kada bude videla da li je subota prava ili glupava.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izgubljeni u prevodu __7_0178 Prozor u dvorište: U potrazi za izgubljenim vremenom environmental-protection-326923_960_720 Siroti Mali Ratovi: Ubrzao sam propast planete za 7 sati anewchapter Gistro priče: Početak · · · ·