Gistro priče: Kauboj u saobraćajnom špicu
U VAZDUHU · kolumna

Saobraćajni špic u Ostinu. Hiljade vozila se vuku brzinom puža zaglavljenog u živom blatu. Za razliku od Beograda, autobusi u špicu nisu toliko puni. Ovde se gotovo svi voze kolima. Sve je napravljeno da svako ima svoj auto. Ako četvoročlana porodica ima tri auta, to znači da je četvrti na popravci ili jedno dete ima manje od 16 godina.

Sloj ljudi koji koristi gradski prevoz je različit. Kako je Ostin univerzitetski grad (ovde živi oko 60.000 studenata), oni mahom čine putnike u javnom prevozu. Ali pored njih, tu su i zaposleni, nezaposleni, domaći, stranci, belci, crnci, Meksikanci, stari, mladi… Za razliku od obližnjeg Hjustona u kome 90% putnika javnog prevoza čine ljudi sa socijalne margine, ovde je situacija nešto civilizovanija. Hvala univerzitetu.

Pre neki dan sam se vozio desetkom u grad. Bus je bio poluprazan. Vozio ga je crnac koji je nosio naočare za sunce u kojima možeš da se ogledaš. Dijagonalno od mene je sedeo deda sa bradom i kaubojskim šeširom. Razgovarao je sa vozačem. Kako mi se baterija na mp3 plejeru ispraznila dok sam čekao bus, slušao sam njihov razgovor.

Deda mu je rekao da ide u neku bolnicu i pitao vozača gde treba tačno da siđe. Tog jutra je došao iz mesta Bandeira, i dodao je kako ne poznaje Ostin baš najbolje. Ovaj mu je rekao da ima još pet stanica, ali da će ga podsetiti kad se približe. Pitao ga je zbog čega ide u bolnicu ako sme da zna, na šta mu je deda odgovorio da ide da poseti ženu koja je pre dva dana imala operaciju. Vozač je pitao koliko je ozbiljno, a deda je uzdahnuo, rekavši: „It’s a damn serious since I am missing her every day. And the last time I’ve missed someone, that bastard Nixon was president“.

Na to je vozač rekao da su baš u istoj toj bolnici, pre dve godine, lekari spasili njegovog oca. Prvo je ležao u San Antoniju, pa u Hjustonu i kada su svi digli ruke od njega vratio se u Ostin. Mislili su da će umreti u toj bolnici. Ali jednog ponedeljka se pojavio doktor Klej ili Klaj (vozač je znao prezime, samo ga ja nisam dobro čuo) i nakon par testova rekao da moraju da ga operišu. Rizično je, ali to je jedina šansa. Operisali su ga već sutradan. Od tada je ćaletu mnogo bolje i baš ovog vikenda planiraju zajedno na pecanje. „Nadam se da je vaša žena u rukama nekog Klaja (ili Kleja)“ , rekao mu je vozač. Deda se osmehnuo i rekao da ako ga je neko zaslužio, to je ona. Pre nego što su se rastali, rukovali su se. Vozač mu je poželeo sreću, a deda njemu da za vikend upeca najveću ribu u jezeru. Držeći se za šešir, deda je izašao iz autobusa.

Ovakve priče su me pronalazile u Srbiji u kojoj se lekari čašćavaju viskijima, pečenim prasićima i kovertima sa evrima. Ovakve priče me pronalaze u Americi u kojoj nema mita o zdravstvu, ali u kojoj su naknade za zdravstvene usluge paušalne skoro koliko naknade SOKOJ-a za autorska prava. S tim što su mnogo skuplje i nešto važnije od toga da li je neka uboga radio stanica u prošloj godini pustila pesmu Vlade Georgijeva 80 ili 1080 puta. Ljudi su ljudi, rak je rak, nedostajanje je nedostajanje, a spasilac je spasilac – gde god da odeš.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Peščani sat Testenina sa morskim plodovima Ivan Tokin: Dva puta međutim Foto: Boston Herald Ispovesti uživaoca pop kulture: Morphine i ja Panetone Žena na ivici nervnog sloma: Pan(e)tone · · · · · · ·