Knjige
U VAZDUHU · kolumna

Zapalio sam cigaru i pustio Majlsa Dejvisa. Taman sam zaustio nešto da joj kažem, ali sam ipak odustao. Delovala mi je da ne bi volela da je prekinem. I nisam. Samo sam uvlačio dim i posmatrao je.

Lak na vrhovima noktiju joj je bio oguljen. Znao sam da to mrzi. Ali tog jutra nije marila. Tog jutra je ništa nije zanimalo osim rečenica na papiru. U jednoj ruci je pridržavala stranu knjige, u drugoj svoju bradu. Kažiprstom je lagano lupkala po strani u ritmu Majlsovog bubnjara. Fasciniralo me je kako istovremeno održava ritam i čita redove za koje sam pouzdano znao da nisu iz pero lake kategorije. Ona zapravo tog jutra nije ni slušala muziku, nije je zanimao ritam. Ali njen prst jeste. Kako je radnja romana bivala sve zakukuljenija, prestao je da je zanima i sopstveni prst. Pustila ga je da radi šta hoće, da lupka u ritmu bubnjara kome nije znala ime, pa makar se i ostatak laka načisto ogulio od lupkanja.

Prstom druge ruke je počešala bradu. Jedan prst joj je bio spontano naslonjen na usnu. Pogled joj je putovao s leve na desnu stranu. Izgledala je kao da prati tenis na nekakvom mini televizoru, da su reči loptica, a ironični krajevi rečenica smeč. Kada je naletala na njih, usne su joj se razvlačile u osmeh. Nisam siguran ni da je za njih marila u tim trenucima. A nemarenje za takve usne je jeres, čak i ako je za taj nemar zaslužan kakav nobelovac. Jednom sam joj rekao da mi njena usna liči na francuskog puža golaća koji se spremio za disko klub. Nije bila sigurna da li je to kompliment ili uvreda. Morao sam da uradim ono posle čega neće imati nikakvu dilemu. I uradio sam, šta mi teško. I takve usne je tog jutra zanemarivala i puštala ih da se šire i skupljaju, u zavisnosti od rečenica koje su upijale njene velike oči.

A te oči su posebna priča. Nekada je dovoljno samo da me pogleda, pa da mi kaže više nego što bi mi rekao ceo opus pisca kog je čitala. Znam i noći kada su umornije od onih akustičnih pesama s kraja B strane ploče Leonarda Koena koju je kupila na prvoj godini fakulteta. A postoje i ona jutra kada se oči sinhronizovano smeju sa usnama, mada i popodneva kad iz njih curi more. Iste te oči su sada letele po rečenicama, upijale svako slovo dok su sa neizdržom očekivale novi smeč. A bogu hvala, roman je bio pun smečeva. A samim tim i nagrada za mene.

Došla je do kraja poglavlja otprilike u isto vreme kada je moja cigara došla do kraja. Udahnula je sa osmehom i pogledala me. Konstatovala je kako dugo nije čitala nešto tako dobro. Onda je zaklopila knjigu i bacila pogled na svoje prste.

„Gle, kako su se ogulili nokti! Uh, kako me to nervira.“

Onda je opet pogledala ka meni:

„Šta si hteo da mi kažeš malopre?“

album City Awards 2014: Najbolji album Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanovića Prozor u dvorište: Život je tužna misao koja se pleše Decu ne donose rode Gistro priče: Decu ne donose rode Prozor u dvorište, foto:  Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vreme koje se topi ·