Gistro priče
U VAZDUHU · kolumna

Kućica koju vidite na slici nalazi se na obodu Marinkove bare, nadomak Dušanovca. Iznad nje je nadvožnjak iznad autoputa koji je privremeno postavljen pre 30 i kusur godina, a pre njega, tu je bio jedini semafor na autoputu Beograd-Niš. Jedan zid ove kućice je u ulici Đorđa Avakuma, drugi u Miška Jovanovića. Pre tri decenije tu je bila poslastičarnica.

I onda sam, kao i sad, živeo u ulici Braće Jerković. Osnovna škola mi se zvala Maksim Gorki, a sada Dositej Obradović. Razdaljina između mog stana i nekadašnje škole je nešto manja od 2 km, što znači da se ta poslastičarnica nalazila tačno na pola puta. Nekada sam u školu išao tri stanice busom, nekad peške. Kada sam išao peške, u proleće sam često tu svraćao na limunadu. Vlasnik je bio neki debeli Makedonac, koji je uvek čitao Politiku, dok su mu sa radija svirali narodnjaci. Limunada je uvek bila hladna kao led i slatka kao lubenica iz Osipaonice. Imao je i kolače, ali njih sam izbegavao.

Tih dana sam se vazda ložio na neke devojčice kojima je bilo bitno da im dečko ne bude debeljko. I onda sam samo pio tu hladnu limunadu i gledao kao hipnotisan u onaj veliki ventilator koji se sporo okretao na plafonu. Onda je jednog proleća umesto debelog Makedonca počela da radi ona. Imala je dugu crnu kosu, donju usnu puniju od gornje, tanke obrve, crveni lak na noktima i osmeh posle kog sam slušao Michelle od Bitlsa i maštao o njoj. Izgledala je 2-3 godine starije od mene, a kad imaš 12, to je mnogo. Bila je romske nacionalnosti, ali to mi nije smetalo. I Mišel je bila Francuskinja, pa šta? Nije čitala Politiku i nije slušala narodnjake. Za razliku od Makedonca, koji mi je limunadu servirao na velikom pultu, ona mi je uvek donosila za sto. Uživao sam da gledam njen spori, graciozni hod, nakon kog mi je pružala čašu uz široki osmeh. Uvek mi je govorila: „Izvoli, malac“ nekim seksi, promuklim glasom. Mislim da je to bila najlepša devojka u Marinkovoj bari.

Pre neko veče sam prolazio pored iste te poslastičarnice. Ona je sad, kao što se vidi na fotkama, u fazi raspada. Sigurno će je kupiti neki investitor koji će u talu sa opštinarima izgraditi neku ružnu trospratnicu u kojoj će vlasnik placa dobiti dva stana. I baš na tom mestu sam ponovo video Mišel. Mislim da je prošlo bar četvrt veka od našeg poslednjeg susreta. Žurila je od negde, ka negde.

U jednoj ruci je nosila malo dete, u drugoj je imala pakovanje od deset toalet papira, dok je starija devojčica trčkala za njima i kmečala: „mama, čekajte me“. Iako ju je sustigao život, i dalje je bila lepa. Imala je belu haljinu koja je još više isticala njenu glatku i tamnu kožu. Kosa joj je lepršala na junskom vetru. Hodala je gordo. Život je mogao samo da joj pljune pod prozor. Uprkos borama. Uprkos toalet papiru koji je verovatno kupila na akciji. Zamakla je u Jaše Ignjatovića. Bio sam srećan.

Vratio sam se kući, spremio hladnu limunadu, izašao na terasu, pustio Michelle i pre nego što sam otpio prvi gutljaj, nazdravio sam u pravcu Marinkove bare.

Stari Beograd (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Da li postoje stvari koje (više) ne postoje? Pas (foto: Pixabay) Ivan Tokin: 14 puta Laki Zamislite želju (Foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Zamisli želju Zeleni venac (foto: Skoča) Gistro priče: Sjaj i beda Zelenog venca · · ·