Iz filma "La Dolce Vita"
U VAZDUHU · kolumna

Pitao sam se ko je on. Da li ju je podsetio na ono jutro u hotelu kada je naručila buđenje i kada je glas sa druge strane žice ponavljao: „It’s time to wake up. It’s time to wake up. It’s time to wake up“ dok je ona onako bunovna uporno odgovarala: „Thank you. Thank you. Thank you“, potpuno nesvesna da priča sa mašinom, a ne sa živim bićem? Da li joj je ispričao kako je juče u prodavnici kupio ubrus mesto toalet papira jer je zaboravio prstom da pređe po sredini pakovanja? Ili joj je samo ispričao neki masni vic? Ili neki old skul o Muji i Hasi?

A možda to nije bio on, nego ona. Možda joj je ispričala kako je sinoć bila toliko pogubljena dok je zajedno sa njim konačno ulazila u taksi, posle meseci igranja žmurke, da je vozaču rekla pogrešnu adresu na kojoj živi ceo život? Možda joj je ispričala kako je frizerki tražila mini-val, a ova joj napravila mini-ništa i da od danas više nema frizerku? Možda joj je samo poslala neku blesavu fotku bebe, kuce ili mace?

Bus je bio pun. Napolju je padala sitna kiša. Sunca nije bilo od nedelje. Kolona na semaforu se protezala od Vračara do Johanesburga . Ljudi u busu su bili sivi i mračni. Boja njihovog lica je ličila na boju fasada u Ulici 29. novembra ili kako se ona već zove ovog meseca. Na izborima je opet pobedio ološ. Meni je u toj gužvi kod srednjih vrata crkla leva slušalica. Sa jednom slušalicom koja radi, Eva Braun zvuči kao Braun. Isključio sam muziku i skinuo slušalice. Ciga je pevao a kapela neku narodnu pesmu. Zvučalo je kao da plače, ne da peva. Izvio sam glavu da proverim, ali nije bilo suza u njegovim očima. A onda sam spazio nju.

Gledala je kroz prozor i odmahivala glavom. Na ulici su stranački aktivisti lepili plakate “Hvala, Beograde”. Cigino pevanje je prošarao zvuk SMS poruke. Uzela je telefon iz torbe, pogledala u njega i razvukla usne u širok osmeh. Ne, to nije bio običan osmeh. I nema veze što joj je donja usna malo deblja od gornje, i što su joj zubi kao sa reklame za žvake i što je malo ličila na Niko iz Felinijevog La Dolce Vita. Taj osmeh je bio knjiga. Film. Bio je pun života, dečje radoznalosti, dok je u isto vreme krio preturene godine ovoga i onoga. I tada su svi ljudi u busu počeli da sijaju, i fasade su postale bele, Ciga je prestao da plače i bus se izvukao iz kolone. Ološ je i dalje bio ološ, i moje slušalice i dalje nisu radile, ali koga je briga?

Izašao sam iz busa pitajući se ko i šta li joj je napisao u onoj poruci. I to koliko ta osoba nije svesna šta je uradila. Dao bih joj sve diskove sa police, napisao joj najbolju priču na svetu. Pevao bih joj i Evu Braun na uvce, ako treba. Samo kad bih znao ko je…

Liv Tyler (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Jedna druga Ana Tijana (foto: Ivan Tokin) Ivan Tokin: Tijana Aerodrom (foto: jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Puške na popustu Staša Vukadinović zastavice Ja sam Staša: Pozorište Tesna Kuća · · ·