Ikarbus IK-112N GSP
U VAZDUHU · kolumna

Viđao sam je svako jutro na putu do posla. Imala je plavu kosu, plave oči, naočare sa crnim okvirima, srebrno prstenje na palčevima, ljubičaste slušalice, crni telefon i plavi, mobilni punjač kojim ga je uvek dopunjavala. Imala je izrazito belu kožu. Čini mi se da teško pocrni i ako zakači dve smene na moru. Na noktima je imala providan lak. Nikad nije nosila ruž. Ne treba joj. Kosa joj često padne preko oka dok piše SMS. Ne smeta joj. Nekad se osmehne dok čita poruku. Ni tad na licu nema bore. Liči na Sisi Spejsek dok je bila mlada, iz perioda kada je snimala Altmanove „Tri žene“.

Bukvalno svako jutro čita knjigu i uvek sluša muziku. Ako gužva u busu dozvoli, uvek se savijem da vidim šta čita. U decembru je čitala Ljosu, u januaru Stajnbeka, u februaru je samo kuckala poruke, u martu Frenzena, u aprilu opet Frenzena. Više puta sam pokušavao da provalim šta sluša. Jednom je baš bila gužva i stao sam tik pored nje. Isključio sam muziku na mom plejeru. Načuljio sam uši. Nije se ništa čulo. Deluje mi kao neko ko bi mogao da voli Sonic Youth, mada je uvek čista, ispeglana i lak joj nije oguljen na vrhovima noktiju. Iako je nisam čuo kako priča, ima taj „šupičkumaterinu“ stav. Ali ne deluje nadmeno. Čini mi se da joj ništa nije potrebno za zavođenje osim tog stava. Mada, nešto mislim da se ne loži na zavođenje. Zapravo, deluje kao dobrica. Ustupa mesto babama i smeška im se. Izgleda mi kao neko ko je realnost zamenio mikrosvetovima još kad su uveli višepartijski sistem.

Nisam hteo da je upoznam. Nisam hteo da je muvam. Nisam hteo da znam o njoj ništa više od onog što vidim za tih šest stanica koliko se vozimo zajedno. Iako je bila lepa, nije me zanimala na taj način. Uvek mi je bilo dovoljno samo da vidim da je tu i već osetim neki spokoj. Nešto slično kao kad roditelj baci pogled na teren ispod terase i vidi svoje dete kako se tu igra sa komšijinim malim. Samo što ona nije moje dete. A i sumnjam da voli da je drugi gledaju dok se igra.

Jednom je nisam video nedelju dana. Pitao sam se da li je dobro, da li je otišla na more, da li je kod babe u selu, da li je kupila auto ili joj je mama na operaciji. A onda je u ponedeljak opet došla. Bio sam srećan. Skratila je kosu ali joj je i dalje padala preko oka. Promenila je slušalice. Ove su bile zelene. Počela je da blago klima glavom u ritmu muzike. I dalje nisam mogao da provalim šta sluša. Nimalo se ne bih iznenadio da su Sonic Youth. I od tada je manje čitala knjige, a više pisala poruke. I češće se osmehivala dok je gledala u telefon. Delovala je srećnije nego pre. Možda je našla dečka, možda se udaje, možda su je primili za stalno, a možda je dobila zelenu kartu. No, njeno dobro raspoloženje se prenelo i na mene. Bilo mi je drago što je počela da miriše na zadovoljstvo. Pomislio sam koliko je to uvrnuto.

A onda je opet nestala. Ovog puta se nije vratila. I svako jutro proveravam. I svako jutro je nema. I put do posla više nije isti. I dvadesetšestica više nije ista. Od svega mi je najviše žao što nisam provalio šta joj se čuje na slušalicama. Mogu da se kladim da su bili Sonic Youth.

Atelje 212 (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Borka Gistro priče Gistro priče: Najlepša devojka u Marinkovoj bari Stari Beograd (foto izvor: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Da li postoje stvari koje (više) ne postoje? Pas (foto: Pixabay) Ivan Tokin: 14 puta Laki ·