anewchapter
U VAZDUHU · kolumna

Takvi dani počinju kao svaki drugi. Sunce, oblaci, sunce. Kafa ima isti ukus kao da je piješ bilo koje drugo jutro. Ljudi žure na posao, prolaze pored dragstora, vade iz džepa telefon i gledaju na sat, računaju koliko će sati proći pre nego što će posle radnog vremena svratiti baš na to mesto, ispred tog dragstora, na jedno pivo s nogu. Ili dva.

Deda iz zgrade prekoputa opet šeta zlatnog retrivera koji liči na njega. Njegova zlatno-bela dlaka slična je boji ono malo dedine kose. Obojica deluju dobroćudno. Kao i svakog drugog, i ovog jutra će deda ući u dragstor nakon što zakači povodac za vrata prodavnice, pas će sedeti na zadnjim nogama, ćutati, gledati ljude i čekati, a deda će par minuta kasnije izaći sa kesom iz koje vire novine, hleb i mleko. Opet će prodavačica u klompama ispred radnje da pije kafu i puši, potpuno nesvesna da ja isto to radim dok je posmatram. Sudeći po njenim podočnjacima i onom odšivenom dugmetu na njenom džemperu, biće da u životu ima preče stvari nego da blene unaokolo.

I ja imam preče stvari nego da opet posmatram iste ljude koje viđam svako jutro. S tom razlikom, da ovo nije svako jutro, iako tako izgleda na prvi pogled. I baš zato želim da uživam u njemu više nego u bilo kom drugom. Ovo jutro sa ostalim ima zajedničko samo kafu, cigaretu, onog što žuri na posao, dedu i njegovog brata psa, i prodavačicu u klompama. Svaki organ kroz koji mi protiče ta prva kafa, oba oka koja posmatraju ljude i onda kada oni o tome pojma nemaju, ceo moj mozak koji se vazda pita zašto ti jutarnji ljudi baš tako i baš tu – svi oni zajedno vrište da je ovo jutro posebno.

A ljudi i vreme rade isto što i drugih dana. I žure, i brinu, i kupuju hleb, i sunce sija, i oblaci ga sakrivaju pa oktrivaju, i drveće ište lišće iako mu vreme nije…Niko se od njih neće sećati dana koji nosi običan datum, koji je u sred nedelje i koji nije ni preterano hladan, ni pretopao. Niko, osim mene.

Oni me nisu videli noćas dok sam pričao sam sa sobom. Objašnjavao, mahao rukama, klimao i odmahivao glavom, stezao pesnicu i zube, gledao u nebo, mahao kažiprstom, stavljao ga na čelo, češao glavu, odmarao je u šakama…A možda je i bolje tako, jerbo bi mogli da pomisle da sam malo skrenuo. Kao što, naravno, nisam. I dok protiče to jutro nad jutrima, ispijam poslednji gutljaj kafe. Čuje se onaj zvuk zadovoljstva kog ispuštamo kada nam kroz grlo prođe nešto lepo. I ne samo grlo. Dok posmatram jutro i uvlaćim poslednji dim cigarete, želim da zamrznem u vremenu ovaj trenutak i puštam ga sebi kad god mislim da nešto ne može. Jer ovo jutro je dokaz da sve može.

I zato je tako veliko. Veliko kao kuća.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Je suis “ME TOO” Ana Vučković Bebe Žena na ivici nervnog sloma: Bebeća kolumna Foto: Uroš Dimitrijević Siroti Mali Ratovi: Božićni duh se nalazi bliže nego što sam mislio Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Depra se rodi · · · ·