Jutro Skoča
U VAZDUHU · kolumna

Ponedeljak, 7:40 ujutru. Hladno je i nema vetra. Stanica GSP-a je poprilično popunjena. Bake sa cegerima iz kojih vire drugi presavijeni cegeri, momci u kapuljačama zablenuti u mobilni, devojke sa zvezdicama na drečavo lakiranim noktima u onim čizmama čiji đon se krivi od nošenja, deca sa torbama Pepa Praseta, neobrijani i namršteni radnici pošte sa žutom štampom pod miškom, žene umornog lica sa masnim podočnjacima i ja sa rupom na đonu i slušalicama čiji džek stiskam prstom u džepu da bih održao kontakt, kako bih čuo muziku na oba uva.

Autobus je krcat. Ljudi me pritiskaju sa svih strana i Bob Dilan mi peva čas na jedno, čas na oba uva. Autobus se vuče k’o fudbaleri Partizana i Zvezde. Brekće, posustaje. Nisam siguran da li ide sporo zbog gužve ili zato što je na izdisaju. Kada je stigao na sledeću stanicu, dobio sam odgovor. Od unjkavog Dilana nisam čuo majstora da je bilo šta rekao, ali kako svih 800 ljudi napušta autobus, verujem da to ne rade iz protesta. Protest je ovde ionako nepoznata reč. Autobus je definitivno crk’o.

Sledeće stanica, 7:55. Još više ljudi nego na prethodnoj. Gledam svet u panici. Radnici pošte i žene sa podočnjacima su izvadili svoje cigla telefone, panično kuckaju poruke na dvobojnom displeju, namontirane ribe šalju poruke na viberu, momci skidaju kapuljače i zovu druga koji je pošao na posao ćaletovim jugom da vide da nije negde blizu, deca sa Pepa Prasetom vuku tatu za rukav u strahu da ne zakasne na prvi čas, bake sa cegerima kreću peške na pijac koji je ionako tu iza ćoška… Ja gledam i ćutim.

Većina tih ljudi ima savest i nema sreću. Imaju obaveze i nemaju odmor. Imaju sina i nemaju ćerku. Ili obrnuto. Ili ne-daj-bože imaju sina koji se ponaša kao ćerka. Neki nemaju decu. Ili žele da misle da ih nemaju. I svi oni sa te stanice rade. Za 100, 200, 300, 400 evra mesečno. Neki rade za decu. Neki za sebe. Svi za šefa. Ne žele da zakasne na posao, jer drugi dobiti neće. Bar ne sledećih nekoliko godina. Šefove ne zanima da li se pokvario autobus, da li su se uspavali ili su dobili temperaturu. Oni koji tog jutra nisu bili na stanici, čekaju u redu za taj isti posao od 100, 200, 300 ili 400 evra. Dišu za vratom, spremni da ulete na namig onog ko im je veza. Deca sa Pepa prasićima ne žele da propuste prvi čas jer će možda baš na njemu naučiti ključnu stvar za peticu. Istu onu peticu koja će im doneti dobar prosek, sa kojim će upisati fakultet u čizmama sa iskrivljenim đonom, posle kog će nabaciti podočnjake i 2027. godine stati na istu ovu stanicu u 7:40 i čekati verovatno isti autobus koji ih je vozio tog jutra. Kad kažem isti, mislim isti. A šefovi i dalje neće imati razumevanja za kašnjenje, jer će red pred firmom biti još duži. I šefovi će biti isti. Ili će bar imati isto prezime.

Kada je došao drugi autobus, nisam imao snage da se opet guram. Sačekao sam sledeći i vratio Dilana da mi opet peva Everything is Broken.

Prozor u dvorište Prozor u dvorište: Čega ćemo da se sećamo? Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnom sloma: Na internetu ima sve Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ples novih osećanja Cirkus Gistro priče: Cirkus · · · ·