fa
U VAZDUHU · kolumna

Centar Beograda, Terazije. Podzemni prolaz pored Nušićeve. Novembar 2016. Žurim na posao. Spuštam se stepenicama u prolaz i u jednom trenutku osećam da ispod noge nemam oslonac, gubim ravnotežu i padam

Kako sam pao na dupe koje je poprilično veliko, nije mi se desilo ništa osim što sam isprljao pantalone. Ustajem i vidim da je za pad kriv polomljeni stepenik. Odmahujem glavom i odlazim na posao. Slična stvar mi se na istom mestu desila dve nedelje kasnije. Međutim, tog puta mi je noga proklizala, malo sam se zateturao i ostao na nogama. Od tada znam za jadac i sada uvek silazim desnom stranom, onom na kojoj su svi stepenici (još uvek) u komadu. Od kada sam pao prošlo je godinu i po dana. Još uvek se spuštam tim stepenicama bar dva puta nedeljno, što znači da sam u poslednjih godinu i po prošao bar 150 puta. Za to vreme sam video dvoje ljudi koji su na tom mestu pali i četvoro koji zamalo da padnu. Od ono dvoje, jedan čovek se kotrljao skroz do dole. Troje ljudi mu je pomoglo da ustane. Jedna žena je kao ja pala na dupe, s tim da je njeno dupe nešto manje od mog, te ju je sigurno više bolelo.

Za tih godinu i po dana u Beogradu se svašta desilo, ali ovaj stepenik sa slike još uvek stoji krnj u terazijskom prolazu. U stvari, ja sam svestan da je stepenik krnj 18 meseci, ko zna koliko dugo stvarno stoji takav. Dok gradski oci, da ne kažem očusi, obećavaju metroe, kule i gradove, opasnost da se polomite na Terazijama je još uvek tu.

Zašto ga, koji đavo, više ne poprave? Skupo? Ma da – toliko košta jedan lampion na onoj novogodišnjoj jelki što su je okitili u septembru i što će je raskititi u maju. Možda zato što zatamnjeni audi ne prolazi tim stepeništem pa očusi i ne znaju za problem? Pa mogao bi da im dojavi neki zaposleni iz gradskog komunalnog, ionako su verovatno rođaci. Ili možda zato što im je glupo da ga poprave i onda pozovu novinare da snimaju svečano presecanje vrpce u čast obnovljenog stepenika? Imajući u vidu da se zahuktava predizborna kampanja na gradskom nivou, u zemlji u kojoj svečano otvaraju liftove, ovaj poslednji predlog uopšte ne deluje toliko nerealno.

Tužno je gde živimo. Tužno je što je gradonačelnik PR koji se samo slika i hvali sebe, umesto da zasuče rukave i van Savamale. Tužno je što je napravljen sistem u kome se pre svake intervencije u gradu prvo procenjuje kako i da li će se to promovisati kroz medije, a ako se zaključi da popravka nije dostojna kamera i tastature, onda se ne dešava. Tužno je što onu rupu na pešačkom delu Brankovog mosta ne mogu da poprave više od 4 godine. Tužno je što ti šofer nikad nije položio vozački, što je ukrao auto od ćaleta i dao gas do daske, Beograde moj među šljivama…

Po logici stvari, zaključak bi trebalo da bude činjenica kako u centru glavnog grada već godinama stoji polomljeni stepenik na kog niko ne obraća pažnju i kako postoji realna šansa da zbog njega nego polomi ruku, nogu ili mu se desi nešto još gore. Nije potrebno biti Ajnštajn pa zaključiti to. Ono što mi mnogo više upada u oči je to što je taj stepenik svojevrsna metafora našeg društva: polomljen je, godinama je na istom mestu, može da povredi nekoga i to ne svojom voljom, a prestao je da se nada da će ga ikada popraviti. O tome mislim svaki put kada ga zaobilazim i gledam ga tako krnjeg i zaboravljenog od svih. 

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nije isto Bolesna kolumna Žena na ivici nervnog sloma: Bolesna kolumna 17A_0019 Prozor u dvorište: Nemam kad da mislim na vreme Ivan Tokin Šareni dani Ivan Tokin: Šareni dani · · · ·