Zeleni venac (foto: Skoča)
U VAZDUHU · kolumna

Svakog dana se u podzemnom prolazu na Zelenom vencu odvija život. Tamo je ceo jedan svet u malom.
Pre podne, tu je momak koji svira autorske pesme na akustičnoj gitari. Činjenica je da on nije najtalentovaniji gitarista u Beogradu, možda čak ni na Zelenom vencu, ali entuzijazam sa kojim svakog jutra izvodi muziku koju je možda baš noć pre toga napisao, zaslužuje poštovanje.

Na njegovo mesto popodne nekad svrati harmonikaš i njegov prateći vokal koji peva sedeći na ivici kante za smeće. Kada oni nisu tu, dve ili tri devojke na violinama sviraju klasičnu muziku. To njihovo viđenje Vivaldija često je teško prepoznati od žene koja nedaleko od njih prodaje novčanike. Naime, ona toliko glasno viče „novčanici za 200 dinara“ da sumnjam kako su u pitanju trocifreni decibeli. Odmah preko puta nje, na improvizovanoj tezgi, čovek prodaje čarape za sto dinara, ali je tih.

Između njih, čovek u odelu prodaje magnete za frižider, nedaleko od njega je tabla na kojoj piše „danas nisam jeo, dajte mi koliko imate“ a nju u ruci svaki dan drži drugi prosjak. Čim izađete iz prolaza, možete sresti devojku koja i zimi i leti deli flajere za prodavnicu naočara za sunce, na kojima piše „nisu kineske“.

A ljudi prolaze. Žure. Uglavnom ih ne slušaju, ne gledaju, ne kupuju, ne smeju se. Samo im je važno da što pre izađu iz tog podzemnog prolaza, kao da ih van njega čeka nešto bogznašta. Neko od njih žuri na posao, neko da skuva ručak gladnom detetu, neko da poseti mamu u bolnici, neko na dejt sa ljubavnicom, neko hita ka svom toplom krevetu, neko da dovrši knjigu koju čita već nedeljama, neko da pogleda omiljenu seriju, a neko ne ide nigde. Ovi poslednji obično zastanu. Drže ruke na leđima i posmatraju. Nekad zatvorenih očiju poslušaju klasiku koju sviraju one violinistkinje. Desi se i da razgledaju magnete i na pitanje prodavca odgovore „ništa, samo gledam“. Bace pogled i na novčanike. Ali ih ne kupe. A kad to vidi ona prodavačica, onda se još glasnije prodere „novčanici za 200 dinara“.

Život oko nas teče, primećivali mi to ili ne. Teče i sa nama i bez nas. Dok hitamo na posao, možda baš nečiji život piše roman u momentu kada ga okrznemo ramenom u gužvi. Možda onaj čovek koji na stepenicama tog podzemnog prolaza telefonira bez ikakvog izraza na licu, upravo vodi telefonski razgovor koji će mu promeniti život. A možda ga samo žena podseća da kupi sirće.

Svaki dan idem na posao i vraćam se kroz taj prolaz na Zelenom vencu. Imam utisak da nigde nije na tako malom prostoru, prikazana tako velika lepeza najrazličitijih sudbina. I volim nekad da zastanem iako žurim. Tih par ukradenih trenutaka od ostatka dana, daju mi osećanje koje je teško opisati rečima. Teško je čak i nama koji zarađujemo za život od reči.
Onda možete misliti koliko je to veliko.

Draga Nadice Apolitični Jure Draga Nadice: Predaja bez borbe Ispovedanje pred pepeljarom (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Naše pepeljare Gradski prevoz (foto: Pinterest) Žena na ivici nervnog sloma: Gradski prevoz Ples (foto: Jordan Cvetanović) Prozor u dvorište: Mr Gaga · · ·