Veliki petak Gistro priče Skoča
U VAZDUHU · kolumna

Svakodnevno viđam jednog dedu koji šeta psa ispred zgrade. Deda je sed, ima malu „slikarsku“ bradicu, hoda sporo, ali bež štapa, gotovo uvek pod miškom nosi Politiku, obučen je u tamno braon somotske pantalone, najčešće nosi kariranu košulju i prsluk, ostavljajući utisak gospodina iz vremena kog su odavno pojeli skakavci. Pas je mali mešanac, crno-beli i ima sličnu bradicu kao njegov vlasnik. Pas nikada ne laje.

Deda poznaje pola komšiluka. I onog gospodina izmučenog lica iz ulaza pored koji liči na Čaušeskua, i onu ženu sa drugog sprata koja već par godina od obaveza ne stiže da popravi prednje zube, i njenog sina koji stavlja u džep mobilni telefon samo kada mazi dedinog psa, i onu plavušu iz frizerskog salona kojoj je najveći profesionalni uspeh bio statiranje u jednom domaćem filmu. Sa svima njima se ispriča kada ih sretne, a čini mi se ponajviše sa frizerkom. Taj salon je ženski, ali on je jedini muškarac kog sam video da se šiša tamo. Verovatno je zato toliko srdačan sa plavušom. Čak joj je za osmi mart poklonio ružu. On očigledno potiče iz onog vremena u kom je Beba Lončar namigivala Jovanu Bulju dok je u tufnastoj haljini vozila vespu Beogradom, tako da za njegove „cvećarsko-kalendarske ispade“ skroz imam razumevanja.

Prošlog petka sam se vraćao kući iz grada, a deda i pas su kružili njihovu standardnu večernju rutu po kraju. U stvari, deda je stajao ispod ulične svetiljke i gledao u mobilni telefon dok je pas njuškao praznu kesicu smokija. Taman kad sam u sebi pomislio da se verovatno i deda bolje od mene razume u mobilnu tehnologiju, ispostavilo se da nije tako. To veče smo prvi put progovorili nešto više od standardnog „dobar dan“ pozdrava:

„Izvinite, mogu li nešto da Vas zamolim? Dobio sam poruku na ovom čudu, a ne mogu da je vidim. Ne znam zbog čega. Umete li možda Vi da pogledate u čemu je stvar?“
Srećom, imao je istu onu „simens“ ciglu koju sam i ja furao od 2003. do 2015, pa sam znao kako funkcioniše. Napunio mu se inboks i morao je da obriše neku staru poruku da bi video ovu koju je dobio. Kada sam mu to rekao, on me začuđeno pogledao, dodavši da brišem šta god treba da se briše. Pitao sam ga hoće li da mu obrišem sve poruke, a on se zamislio. Promrljao je tiho sebi u bradu kako ima par nekih Jelisavetinih poruka, a onda mi je rekao:

„Ma briši sve slobodno, ionako sam one važne prepisao na cedulju“.
Obrisao sam mu stare poruke i da bih bio siguran da li je ostala ova tek pristigla (cigla nekad ume da obriše i tu novu), morao sam da bacim pogled na telefon. Ostala je. I skroz nenamerno sam je pročitao. Pisalo je:
„Znaš da te volim, blesavko moj“ a u potpisu je bila Jelisaveta.
Pružio sam mu telefon, postiđen što sam pročitao ličnu poruku. On je prineo telefon blizu očiju, pogledao je u displej i blagi smešak mu je obojio lice. Sada je na njegovom licu bilo ono rumenilo. Stavio je telefon u džep, ispustio izdah zadovoljstva, stisnuo mi je ruku i zahvalio se. Posle tog susreta, ni pljusak koji je uskoro počeo, ni moj novčanik u kome su paukovi pleli mreže, ni političari koji su me celog dana ubeđivali da u mom novčaniku nema paukova, ma ništa me nije tangiralo. Taj petak je bio mnogo veliki.

Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Subjektivni osećaj Žena majka seljanka Marija Ratković o svemu: Žena, majka, seljanka Charlie Chaplin "The Kid" Siroti Mali Ratovi: Kada je reč o kuvanju, više šansi imam u svemiru Ana Vučković - Igre koje igramo Žena na ivici nervnog sloma: Igre koje igramo · · ·