Zalazak sunca u ulici Gospodara Vučića
U VAZDUHU · kolumna

Ulica Gospodara Vučića se nalazi na Voždovcu, nedaleko od moje osnovne škole. U njoj je živela drugarica iz mog razreda koja se prezivala Vučić, koja je bila tiha i povučena i sa kojom nisam progovorio više od 12 reči tokom osam godina. Kroz tu ulicu sam prolazio kada sam išao na rođendan kod drugara koji je živeo u obližnjoj Debarskoj. Voleo sam te njegove rođendane jer je imao veliku kuću, ogromno dvorište i savršene sendviče sa šunkom i krastavcima.

Na malim stepenicama stare kuće na početku Gospodara Vučića sam sedeo kada sam na vokmenu prvi put čuo album Copper Blue grupe Sugar. Pre tog dana sam slušao samo rokabili, šlagere i muziku iz pedesetih i šezdesetih. Kada sam prvi put čuo pesmu A Good Idea u meni se nešto desilo. Vraćao sam se peške od SKC-a gde sam kupio tu kasetu. Sticajem okolnosti, mesto na koje sam seo bilo je stepenište te kuće koja je jednom stranom u Ustaničkoj, drugoj u Gospodara Vučića. Gledao sam zalazak sunca iznad autokomande i slušao režeću gitaru čoveka koji je predvodio Hüsker Dü, za koje ja tad nisam nikad čuo. Imao sam 14 godina. Odslušao sam celu A stranu kasete na tim stepenicama. Posle tog trenutka, moj muzički svet se pretumbao naglavačke i više nikad nije bio isti. Te stepenice i taj zalazak sunca iznad autokomande, imaju posebno mesto u mom srcu.

Auto koji vozim je mator i troši više ulja nego što bi trebalo. Majstor kaže da je jeftinije da dolivam ulje nego da mi otvara motor. Rekao mi je da u ulici Gospodara Vučića postoji radnja u kojoj ulje mogu kupiti sa 10% popusta sredom i subotom. Zato opet svraćam u ovu ulicu jednom mesečno. Kada sam pre neki dan kupio ulje, rešio sam da se prošetam. Prvi put nakon mnogo godina.

Krošnje su još uvek ogromne. Na jednom mestu klinke igraju školice. Mislio sam da to više ne postoji. Na početku ulice se nalazi ograda koja već godinama sprečava automobile da uđu u Ustaničku. Zanimljiva simbolika da ograda sprečava saobraćaj iz ulice tog naziva u onu koja se zove Ustanička. Nedaleko odatle živi nekoliko romskih porodica. Njihova deca se bosa igraju u ulici, dok se oni u belim majicama bez rukava kartaju za stolom ispred stare kuće. To je ista ona stara kuća pored koje sam prvi put čuo Sugar. I one stepenice su još uvek tu. Opet sam seo na njih i opet je bio zalazak sunca.

Nemam pojma šta je sa onom mojom drugaricom iz osnovne i da li još uvek živi tu. Moj drugar iz Debarske je sredio onu veliku gajbu sa velikim dvorištem, ali u njoj više ne pravi žurke. Sada je izdaje stranim diplomatama, a od te kirije živi. U međuvremenu sam saznao ko su Hüsker Dü, a pre par godina sam gledao Boba Molda kako uživo izvodi prvu stranu tog Copper Blue albuma. I setio sam se baš tih stepenica iako sam tada bio hiljadama kilometara daleko. Dok je sunce nestajalo iza porodilišta u kome sam se rodio, a moja cigareta dogorevala, razmišljao sam o tim ćoškovima koji su naizgled sasvim obični, a u našim srcima imaju posebno mesto. Imam ih mnogo, ali jedan od najdražih mi je početak ulice Gospodara Vučića u kojoj još uvek teče život. Uprkos njenom imenu.

Nikad nije ono što mislite Prozor u dvorište: Nikad nije ono što mislite Foto drveća Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Drvo cat-233367_960_720_cover Ivan Tokin: Rutina Ikarbus IK-112N GSP Gistro priče: Plavuša iz dvadesetšestice · · ·