Gistro priče, Skoča
U VAZDUHU · kolumna

Živimo u svetu kome je politika postala PR. Umesto da rešavaju probleme ljudi, političari kao đaci prvaci recituju fraze za koje je neki marketinški stručnjak procenio da bi prijale najvećem broju ušiju. U pauzi između recitacija, završavaju privatne poslove koji će im (opet) biti primarno zanimanje kada prestanu da se bave politikom. Tako je svuda, od Kanade do Novog Zelanda.

Većina ljudi nema pojma koji je njihov posao iz snova. Većina želi samo dobru platu, šefa koji ih ne smara i to je to. Ne znaju u čemu su najbolji, nemaju radoznalost, a entuzijazam je osobina koju mahom pripisuju budalama. Količina love koja cirkuliše planetom je manje više ista. Broj ljudi koji je ima se smanjuje. Delom zbog toga što su ljudi sve alaviji, delom zbog toga što je sve više ljudi na svetu. I kako godine prolaze, broj ljudi sa velikom lovom je sve manji, a milioni siromašnih lagano postaju milijarde. U takvom svetu vlada strah. Ljudi se plaše za svoja radna mesta, kako će prehraniti decu, kako će platiti račune do prvog u mesecu. I ovi što im daju tu lovu znaju. I u skladu sa tim se ponašaju. Ako kažemo da se ponašaju kao stoka, uvredićemo stoku.

U svom tom haosu, neki ljudi traže spas u religiji. Neki od njih se u tami svoje sobe mole za svoj groš, drugi odlaze u crkve, džamije, katedrale, a neki su toliko uplašeni, izgubljeni i nesnađeni, da postaju instrumenti onih koji religiju koriste na sličan način na koji se političari bave PR poslom. I onda se raznose na trgovima, pucaju u druge, gaze ih….Njihov stepen očaja je toliki, da svoju ravnodušnost kamufliraju verom u nešto. A kako vreme prolazi, plašim se da će postati svejedno i onima koje raznose, u koje pucaju i koje gaze.

Šta je rešenje? Možda za početak da saznamo šta je ono u čemu smo najbolji i da prolijemo sav znoj ovog sveta kako bismo došli u poziciju da se time bavimo. Tako ćemo lakše podneti nepravdu, manju platu, a čak i one dane kada kasni. Kako da se borimo protiv agresivnih kukavica? Jedini način da se sačuvamo od njih je da ne budemo na istom mestu kada reše da u ime svog beznađa nasumično oduzmu život ljudima oko njih. A kako takve stvari obično ne znamo unapred, čini se da smo besmpomoćni. Pravljenje mikro svetova je još jedan način zaštite. Dragi ljudi, draga mesta, knjige, muzika, filmovi ili neka vrsta kreativnosti (od spremanja klope do slikanja) nam takođe mogu pomoći da preživimo ovo odvratno vreme. To možda nije lek od koga ćemo ozdraviti, ali može poslužiti kao prirodni brufen od koga će nas glava manje boleti. Bar na neko vreme.

Svet odlazi u tri lepe i tu nažalost nema pomoći. Lova je na globalnom novou svakim danom, za milijarditi deo promila važnija nego juče, ljudi su za isto toliko alaviji, uplašeniji i izgubljeniji. Ne znam da li se ova situacija zove Treći svetski rat, Svetska ekonomska kriza ili U pičku lepu materinu. Kako god je zvali, koliko god nam se ne sviđala, živeti moramo, bez obzira na to gde je sticaj okolnosti rešio da se rodimo. A ako je već tako, onda je bolje da imamo spremne brufene, nego da jaučemo od bolova.

Ana Vučković Žena na ivici nervnog sloma: Rane Pamtim samo sretne dane Prozor u dvorište: „Pamtim samo sretne dane“ Gistro priče, foto: Vladimir Skočajić Skoča Gistro priče: Gde su ti snovi, dječače? Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav Žena na ivici nervnog sloma: Prava haljina i prava ljubav · ·